Ko nas gleda sa fasada?

Koliko puta ste prošli kroz neka stara vrata, a da niste podigli pogled?

Upravo iznad luka, na mestu gde se završava javni prostor i počinje dom, često stoji figura sa likom žene ili muškarca.

Nije slučajno, nije portret vlasnika i nije samo ukras. To je maskaron, mali arhitektonski detalj iza koga stoji čitava istorija jednog vremena.

Ako želite da vidite najviše maskarona na jednom mestu, prošetajte Bečom, videćete hiljade reprezentativnih stambenih zgrada u stilovima istoricizma i secesije. Fasade su tada bile bogato ukrašavane, a reljefna lica iznad portala postala su gotovo standard.

Reljefno lice ili maskaron se iznad ulaza pojavljuje u periodu snažne urbanizacije srednje Evrope, posebno u gradovima nekadašnje Austro-Ugarske, u Beču, Budimpešti, Bratislavi, Pragu, Zagrebu, Novom Sadu i Subotici, a nekoliko ih i danas ima u Nišu, Beogradu i Zemunu.

Najčešće prikazuju ženske alegorijske figure sa cvetnim vencima ili stilizovanom kosom, kao personifikacije prirode, lepote ili obilja.

Nisu portreti konkretnih osoba, već simboličke predstave uklopljene u dekorativni program fasade.

Ovi elementi su uglavnom izrađeni u štukaturi. Štukatura je tehnika dekorisanja pomoću fine malterske mase (mešavina kreča, peska i kasnije gipsa) koja se modeluje ručno ili u kalupima i nanosi na zid. U 19. veku, ova tehnika omogućila je bogato ukrašavanje zgrada uz niže troškove u odnosu na kamen.

Pored estetske uloge, maskaron se oslanja na stariju evropsku tradiciju apotropejskih simbola. Verovalo se da lice iznad vrata štiti dom i prag od nesreće. Iako je u građanskoj arhitekturi tog doba ta funkcija bila pre svega simbolična, ideja o „čuvaru kuće“ ostala je deo njegovog značenja.

Zanimljivo je da su mnogi maskaroni u gradovima nekadašnje monarhije nastajali po istim kataloškim modelima. Majstori štukateri naručivali su gotove kalupe iz Beča ili Budimpešte, pa se gotovo identično lice može pronaći u različitim državama današnje Evrope. To je jedan od retkih primera „vizuelne globalizacije“ 19. veka, jer je isti ornament putovao železnicom zajedno sa nacrtima i građevinskim materijalom.

Još jedan zanimljiv detalj: u 19. veku postojao je pravi mali „jezik lica“ na fasadama. Ozbiljan, strogi izraz često je biran za poslovne ili činovničke zgrade, dok su nežnija, floralna lica krasila porodične kuće. Drugim rečima, i izraz maskarona bio je deo poruke koju zgrada šalje prolazniku.

Takođe, tokom restauracija u Beču otkriveno je da su mnogi maskaroni prvobitno bili blago obojeni. Danas ih doživljavamo kao bele ili sivo – žute reljefe, ali su u 19. veku pojedini imali diskretne tonove koji su dodatno naglašavali kosu, oči ili girlande.

I zato, kad prolazite ulicom, podignite glavu, možda zapazite neki trag istorije na starim zgradama, koji stoji kao podsetnik na vreme kada je i najobičnija stambena zgrada bila estetski oblikovana.

U poređenju sa današnjom masovnom i često bezličnom gradnjom, ti reljefi jasno otkrivaju razliku između arhitekture koja je želela da ostavi trag jedne epohe i ove danas koja je projektovana samo da ispuni kvadraturu, a i džepove investitora.