Nišava zatrpana smećem: frižider u koritu kod Vrežinskog mosta

U koritu Nišave, kod Vrežinskog mosta, među nanosima smeća stoji odbačeni frižider – slika koja najbolje pokazuje odnos prema reci. Divnu prirodu oko reke i uživanje u zelenilu narušava slika  nekulture i nečijeg primitivizma. Gomila raznoraznog otpada zaglavljenog u sprudovima ispod Vrežinskog mosta je naše ogledalo, mučna slika kao posledica neprosvećenih i neosvešćenih pojedinaca.

Prizor je surova ilustracija našeg odnosa prema prirodi. U rečnim sprudovima gomilaju se plastične flaše, limenke, pa čak i krupni otpad poput starih frižidera, pretvarajući jedno od omiljenih šetališta Nišlija u deponiju na otvorenom.

Bacanje smeća u reke predstavlja jedan od najtežih oblika ekocida, jer voda problem ne rešava, već ga samo transportuje i usitnjava u opasnu mikroplastiku.

Dok prizori plutajućih deponija postaju naša svakodnevica, zastrašujuća je činjenica koliko je prirodi zaista potrebno vremena da „svari“ ljudski nemar.

Plastičnoj flaši je potrebno oko 450 godina da nestane, aluminijumske limenke u vodi opstaju i do dva veka, dok staklena ambalaža praktično nema rok trajanja i u prirodi ostaje milionima godina. Čak i sitni otpaci, poput opušaka cigareta, truju vodene ekosisteme godinama, oslobađajući toksine direktno u resurse koje koristimo za piće.

Ovakva nekultura direktno ugrožava zdravlje ljudi, ali primeri iz Evrope pokazuju da rešenje postoji i da otpad može biti vredan resurs. Nemačka je decenijama unazad uvela „Pfand“ sistem kaucije, gde svaka flaša ili limenka vredi 25 centi, što je rezultiralo time da se čak 98% ambalaže vrati u reciklažne centre umesto u korita reka. Zahvaljujući takvoj politici i visokoj ekološkoj svesti, Nemačka danas reciklira oko 70% ambalažnog otpada, dok se na deponije odlaže manje od 1% ukupnog smeća.

Da bismo sačuvali sopstvene reke, neophodno je da usvojimo model u kojem ambalaža ima vrednost, jer samo pretvaranjem otpada u valutu možemo pobediti naviku bacanja smeća tamo gde mu nikako nije mesto.

Sutra se obeležava Dan planete zemlje, jedine koju imamo, a koju uništavamo svakodnevno. Ne zaboravite da ćete, kad god bacite otpad tamo gde mu nije mesto, ostaviti otrov svojoj deci i unucima u nasleđe. Pitate se kako? Zagađenom vodom se navodnjavaju bašte, mikroplastika završava u zemlji koja nas hrani, ribolovci prodaju ribu koja je živela u reci okružena otpadom iz domaćinstava…i tako se lanac može nastaviti u nedogled.

Ovo više nije nemar, već svesno trovanje prostora u kojem će živeti generacije posle nas, naša deca i unuci.

I na kraju, svakako će nadležno preduzeće očistiti korito reke, što naravno iziskuje troškove angažovanja mašina, ali da će rešiti problem? Privremeno, da.

Dugoročno, moramo raditi na podizanju svesti još od najranijeg detinjstva, uvesti velike kazne za nesavesne pojedince kako nam ovakvi prizori ne bi bili svakodnevnica.