Dom za zlatokosu devojčicu
Veličina humanog postupka podoficira Vojske Srbije Aleksandra Strelića videla se već na ulasku u ubogi zaseok sela Samaila kod Kraljeva,kada se mala sedmogodišnja devojčica, sa dugom zlatnom kosom, zatrčala i bacila u njegov zagrljaj. Gotovo da se više nije imalo šta reći, pošto je spontano iskazivanje ljubavi deteta govorilo sve, ukazalo na sav čemer onog što se njoj i majci događalo, pomoć koja je iznenada i niotkuda stigla, poverenje i vezanost za onog ko je celu priču preokreta započeo. Suze su visile u vazduhu, a lebdela je i poruka za sve nas- nikad, ali baš nikad, ne prolazite pored nesreće kao da Vas se to ništa ne tiče, jer nema nesreće u kojoj ne možete i Vi malo ili više pomoći.
Krenimo redom. Par dana pre nove 2022.godine, Marija Lešević, obolela od karcinoma, živi sa sedmogodišnjom ćerkicom Ivanom u malenoj kućici u kraljevačkom selu Samaila, ako se kućicom može nazvati sklepana brvnarica, sa propalim betonom, krovom koji prokišnjava, bez vode i kanalizacije. Majka čini sve što može, nadniči u kupine i maline, ne bira poslove, ali zlo nikad ne dolazi samo, pošto Mariju obuzima bolest, umire joj otac, koji je često pazio na Ivanu, a nemaština je iz dana u dan sve veća. Obraća se ona institucijama, političarima, vapi za pomoć, ali „sit gladnome ne veruje“, tako da neki oblici pomoći pristižu, ali na kašičicu, u pravom smislu te reči. Došli su i novinari, napisali ono što su videli….
Novinarska priča je nekako istovremeno došla do vodnika prve klase Aleksandra Strelića i njegovog kolege starijeg vodnika prve klase Nikole Bjeletića. Nisu pogledali i zatvorili stranu o majci i zlatokosoj devojčici, nisu pomislili da postoje institucije i službe koje su dužne da pomognu, nisu čak ni sačekali da prođe Nova godine, već su odmah otišli u Samailu i potražili straćaru Marije i Ivane Lešević.
„Strašno je bilo, duvalo na sve strane, šporet se dimio, a devojčica šmrkala -govori Aleksandar Strelić – Teško je bilo zamisliti da tu neko živi, bez vode, kupatila, sa ostacima nekadašnjeg nameštaja. Odlučili smo da pomognemo. Radove smo započeli odmah, dan uoči i dan posle dočeka Nove 2022.godine“. Ono što se dogodilo vraća poverenje u nas, kao društvo, kao ljude. Aleksandrovi i Nikolini drugari, majstori različitih zanata, javili su se, došli na svojevrsnu „mobu“ (kako lepo zvuči ta starinska reč), sagledali koje radove treba obaviti i šta je potrebno od materijala, a materijal je, verovali ili ne, obezbeđen za četiri sata. Neki su želeli da rade, drugi su pomagali mehanizacijom, treći u materijalu, tako što bi donirali sve što je potrebno za kupatilo, doterali deset kubika betona, kupili stolariju, knauf ili profile. Pomogla su i neka javna preduzeća.
Novogodišnjih praznika za vredne humaniste nije bilo, ali nagrada je stizala iz dana u dan, kada su umesto propale straćare počeli da se ukazuju obrisi sanirane i opremljene kuće, u koju su uvedeni voda i kanalizacija, postavljena nova elektroinstalacija, urađeni podovi, saniran krov, zidovi obloženi knaufom, urađene spoljna izolacija i fasada, zamenjena stolarija, urađeno kupatilo sa sanitarijama, trotoari i terasa. Kuća je opremljena novim nameštajem i kuhinjom. Pojavili su se i osmesi na licima Marije i Ivane Lješević. „Radili su i po cičoj zimi, i po ledu, hvala im do neba -kaže Marija. Ne možemo da verujemo kakvu smo kuću dobile. Da pripadnici vojske nisu pokrenuli humanitarnu akciju, još bi se nas dve patile“.
Zlatokosa devojčica, sa početka ove priče, dobila je lep i topao dom. „Hvala svima, najviše Aci i Nikoli – uzvikuje veselo Ivana – Imamo kupatilo, neverovatno, još kad bih i tablet dobila…“. Metamorfozu istrošenog drvenog kućerka u čvrstu i komfornu kućicu najbolje je opisala kraljevačka novinarka Radmila Vesković napisavši kako joj izgleda da je „Pepeljuga čarobnim štapićem dodirnula trošnu kućicu i pretvorila je u dvorac“. Nije Radmila daleko od istine, bajka se odigrala, ali su ulogu Pepeljuge ovog puta preuzeli dvojica podoficira koji su na radove u Samailu dolazili iz smenskog rada, sa dežurstva. Pokrenuli su Kraljevčane i celu Srbiju, otvorili prolaz do empatije naših sugrađana. Preostaje nam samo da im čestitamo i, kako već rekoh, da se osvrnemo oko sebe, možda nekome treba pomoći da pređe ulicu, možda ima i većih problema kod ljudi koji su nam tako blizu. Pružimo ruku!
TEKST I FOTOGRAFIJE: Zoran MILADINOVIĆ
