Slovenac krenuo peške na put oko sveta
Oliver Tič, svetski putnik poreklom iz Slovenskih Konjica, na svom putu oko sveta, obišao je i Niš, rodni grad svog oca.
Njegovi domaćini bili su članovi međunarodne organizacije Lions clubs International, koja u velikom broju zemalja ima svoje predstavnike, pa i u Nišu.
Foto: Screenshot Instagram olithewalker
Oduševljen sam, kaže Oliver Tič. Jako sam lepo primljen od Lions cluba u Nišu. Ovde sam bio sigurno 20 puta, jer mi je otac bio Nišlija, sa Bubnja i posebne emocije me vežu za Niš, kaže Oliver. Kada sam planirao put oko sveta, rekao sam ne znam gde ću, ali znam da ću sigurno u Niš. Godine 2014. je bio moj prvi poduhvat pešačenja, išao sam peške preko Slovenije. Tada je to bilo za mene nešto posebno, za 11 dana sam prešao 330 kilometara, znate da Slovenija nije velika. Tada sam bio oduševljen i sa tim što mi je uspelo i naravno, takvim načinom života, spavanje u šatoru, upoznavanje ljudi…
Zatim sam 2016. išao peške preko Amerike i tada sam za šest meseci prepešačio 6. 840 kilometara. Onda sam shvatio da je to nešto u čemu uživam, da sam svaki dan na putu, upoznajem ljude, prirodu, kulturu i odlučio sam da uvek idemo na nešto veće i odlučio sam da hodam po najdužoj cesti na svetu, od Argentine do Aljaske i u to vreme sam prošao 15 država, 25.122 kilometra i za to mi je bilo potrebno 1000 dana. Iako sam prolazio kroz države koje su kao opasne, Kolumbija, Honduras, El Salvador, nikakvih problema nisam imao, uvek su me ljudi lepo dočekali, kaže Oliver.
Gostili su me u kući, spavao sam u crkvama, vatrogasnim domovima, u organizacijama Crvenog Krsta…svuda sam bio i uvek sam bio lepo primljen. Ovo je moj najveći poduhvat koji sam počeo pre tri meseca, pošao sam iz svog grada i odlučio da idem peške oko sveta. Ako mi uspe, biću među 10 ljudi na svetu kojima je to uspelo i verovatno prvi iz Evrope.
Krenuo sam 5. aprila, uz hrvatsku obalu, preko Bosne, stigao u Srbiju. Sledeći ponedeljak idem prema Makedoniji, u Grčku, Tursku, preko Armenije i Gruzije, Irana, Indije, Pakistana. Onda idem u Vijetnam, Tajland, Kambodžu, Maleziju i Singapur. Iz Singapura moj pas Karlitos i ja letimo u Australiju, Melburn, idemo peške preko Australije, to će biti oko 4.500 kilometara i onda se selimo u Afriku, na jug Afrike, u Kejptaun i odatle idemo u više od 14 država-Namibija, Tanzanija, Sudan, Južna Afrika, Bocvana, Malavi- do Egipta i onda letimo nazad u Evropu i neki grubi plan je da u naredne tri, četiri godine prođemo peške oko 30.000 kilometara i obiđemo 35 država.
Kada putuje, nosi samo najosnovnije stvari, a dnevni budžet ne prelazi 10 evra. Na pitanje šta je potrebno od opreme za tako dalek i dugačak put, Oliver kaže:
Sa rancem na leđima ne bih mogao putovati, pa guram ispred sebe dečja kolica i u njima je šator, spavaća vreća, nosim hranu za sebe i Karlitos, vodu, naravno i neke rezervne delove…
Psa po imenu Karlitos sam pronašao u Peruu, kada sam prolazio, bila je ostavljena na putu, imala je tri meseca i poveo sam je sa sobom. Sada, gde god da idem,mi idemo zajedno, tako da i nju zbog ovih vrućina pola dana vozam u kolicima. Gledam da nemam mnogo garderobe, kad imam mogućnosti ja to operem, kako ne bih morao da vučem mnogo garderobe, kaže Oliver, čija putovanja imaju humanu misiju, jer novac koji se prikupi namenjen je bolesnoj deci ili za stipendiranje talentovane dece iz siromašnih porodica.
