Geçmiş olsun, birlikte aşacağiz!

Mladi Nišlija Vladan Zdravković zadesio se u Turskoj kad se dogodio strašan zemljotres u kome je život uzgubilo više od 40 hiljada ljudi, a stotine hiljada ostalo bez svojih domova. Odlučio je da svojim kamionom pomogne napaćenom narodu u razorenom području.

– Pošto sam završio isporuku robe u azijskom delu Istanbula u blizini aerodroma Sabiha Gokčen, sedeo sam u restoranu nakon večere i pratio šta se dešava na istoku Turske. Pretpostavio sam da je situacija tamo mnogo gora nego što se prikazuje na vestima, znajući da je njihov urbanistički razvoj veliki, ali kao što sada već znamo, sigurno ne tako kvalitetan, pogotovo novije građevine koje su pravljene nekvalitetno, uz razne malverzacije i korupciju, a čega se najviše plašim i ovde kod nas u Srbiji, priča Vladan za portal Odgovor.

– U tom momentu se znalo za oko hiljadu do dve hiljade stradalih, ali sam video bezbroj specijalnih kamiona, dizalica, kampera, kako kreću put Gazijantepa, Malatye i oblasti Hatay koja je najviše pogođena. Dok sedim i čitam vesti, povremeno gledam i fejsbuk gde vidim objavu u jednoj grupi na turskom, u kojoj se traži kamion.

Vladan se nije dvoumio ni za trenutak. Odlučio je da se prijavi i svojim kamionom odveze pomoć u ugroženo područje.

– Stupio sam u kontakt sa ljudima koji su me uputili u evropski deo Istanbula kako bih preuzeo robu-pomoć za nastradale u zemljotresu.

Već rano izjutra sam došao u opštinu Başakşehir, pored stadiona, gde su me uputili. Ljudi su bili iznenađeni jer sam stranac koji je došao svojim kamionom da vozi pomoć u 1200km udaljeni deo zemlje koji je pogođen zemljotresom. Iz nekog razloga, čekao sam ceo dan na parkingu dok su oni konačno našli način da se organizuju, jer kao što rekoh, bio sam stranac koji nema njihove dokumente i najpre su morali da izvrše provere, uzeli moje podatke…

I tada počinje onaj najteži deo humane misije našeg sagovornika.

– Krećem uveče zavejanim putevima. Jedva sam izašao iz te opštine i uputio se ka centru Istanbula gde su me bukvalno na ulici čekali ljudi koji su kombijem i malim kamionima dovozili pomoć i tovarili u moj kamion. Nisam gledao od čega se sve tačno sastojala ta pomoć, ali znam da je bilo dosta toplih čarapa, garderobe, ćebadi, možda i šatora, raznih cerada i pretpostavljam, sve ono što treba ljudima koji su ostali bez svojih domova, na žalost. Nakon utovara, dosta ljudi se okupilo oko kamiona, neki su se i fotografisali sa mnom ispred kamiona na kome su već zakačili platno gde je pisalo „geçmiş olsun, birlikte aşacağiz“ što znači „brz oporavak, prebrodićemo ili pobedićemo zajedno“, kaže Vladan.

Ljudi su mu donosili hranu i vodu za put u paketima, pozdravljali se sa njim i poželili mu srećan put, jer su znali da ga na dugom putu očekuju veoma teški uslovi vožnje preko zavejanih puteva, velike hladnoće i veoma teških i visokih planina preko kojih se vozi da bi se stiglo u Malatyu.

– Čim sam izašao iz Istanbula, iako veliki i moderan autoput, bio je potpuno prekriven snegom, sve do grada Bolu gde sam odmorio dva-tri sata na parkingu koji je bio prepun kamiona zavejanih u snegu. Nakon te kratke pauze nastavio sam put preko Ankare, Kajzeria, prema mestu Pinarbaşi gde je uveliko bila noć i gde se temperatura spustila na -22 stepena i gde sam imao sreće da nije put bio zavejan snegom, ali zato je bilo dosta crnog leda, odnosno potpuno zaleđenih deonica. Tu sam vozio izuzetno pažljivo preko planina (veoma čudnih kontura) i na nadmorskoj visini od 1.800m, što je ravno našem prelepom Tremu na Suvoj planini, kaže ovaj humani mladi čovek.

– Stigavši u mesto  Gürün, napravio sam kratku pauzu u restoranu gde sam već mogao da vidim ljude koji su krenuli u suprotnom pavcu, bežeći iz Malatye i okolnih sela i na njihovim licima se video strah, beznađe, panika… Bilo mi je jasno da polako ulazim u zonu pogođenu zemljotresom gde sam i stigao u toku noći, probijajući se kroz devastirana naselja, uništene i prepolovljene puteve.

Vladan je u koristio razne zaobilazne, alternativne puteljke kako bi stigao na adresu gde je trebalo da isporuči pomoć, u grad Malatya. Na naše pitanje kako se osećao u tom momentu, kaže da ne može rečima opisati.

– Dok sam prolazio kroz grad, video sam bezbroj ljudi, preplašenih, bez nade i u panici. Ljudi su bili u blizini ruševina gde su se molili da spasioci i vojska izvuku nekog njihovog živog, dok je napolju veoma hladno, imali su založene vatre pored šatora… Inače, Malatya je severnije i za razliku od Hataya koji je takođe uništen, nije toplo, pa je možda i to uticalo da se neprijatan miris leševa ne širi okolo, što bi još gore uticalo na sve, ističe Vladan, čovek velikog srca.

Vladan je proveo dva dana na području pogođenim zemljotresom. Kaže da je povratak iz Malatye  prema jugu, ka Adani i Hatayu prema Mersinu bio veoma naporan, jer su se stvorile kilometarske kolone izbeglih, nervoznih, uplašenih ljudi koji su bežali iz razorenih gradova kod rođaka širom Turske. Naš sagovornik dodaje da je imao i par veoma opasnih situacija u vožnji.

– Ne zna se ko i odakle pretiče i to sve putem koji je na više mesta oštećen i ponekad pun prašine…

Posle svega što je video i doživeo, uspešno dostavljene pomoći ugroženom narodu Turske, Vladan se vratio u rodni Niš, nakon pređenih 4.700 kilometara.

Na prirodne katastrofe ne možemo da utičemo, ali da jedni drugima pružimo ruku u nevolji, to možemo. I moramo. Nišlija Vladan Zdravković, koji je i vlasnik i direktor firme, u ovoj humanoj misiji i vozač, svakako zaslužuje da se o njemu još govori i piše, jer humanost i ljudskost ne poznaju granice, veru i naciju – čovek je čovek, gde god bio i čime se bavio.