Koga gleda Mona Liza?

Neka umetnička dela su preživela vekove i ostavila takav trag u istoriji ljudske civilizacije da kroz generacije i generacije izazivaju divljenje neslućenih razmera.

Gde je bolje nego u Luvru da se stekne utisak o ovim velikim umetničkim delima?

Palata je dom nekih od najznačajnijih svetskih dela – slika, skulptura, arhitektonskih elemenata i umetničkih predmeta poznatih ili anonimnih umetnika različitog porekla i epoha.

Sa više od 450.000 umetničkih dela u Luvru, kažu da bi obilazak najvećeg muzeja na svetu mogao da traje čak 100 dana!

Pod Anrijem II, Luvr je završio svoju transformaciju iz srednjovekovne tvrđave u renesansnu palatu.

Sala karijatida je prvobitno bila sjajna balska dvorana, koju je u klasičnom stilu projektovao arhitekta Pjer Lesko.

Ima galeriju za muzičare, koju podržavaju četiri „karijatide“ inspirisane rimskim stilom. Ove vajane ženske figure, koje služe kao stubovi, bile su arhitektov način da uzdigne kralja Anrija II na status rimskog cara Avgusta!

Namena sobe se promenila 1692. godine kada je korišćena za izlaganje klasičnih skulptura, koje je francuska kraljevska porodica počela da sakuplja tokom renesanse.

Jedno od prvih remek-dela koje je ušlo u kraljevske kolekcije, statua Dijane Lovice, pridružila se 1807. godine Uspavajućem hermafroditu , koju je kupio Napoleon I.

U Luvru je izložena i najpoznatija slika na svetu, Mona Liza ili Đokonda (ital. Monna Lisa, La Gioconda, franc. La Joconde), čuveno je remek delo renesansnog slikara Leonarda da Vinčija.

Izrađena je uljanom tehnikom na drvenoj ploči od topole. Predstavlja portret mlade firentinske dame, Lize del Đokondo.

U sali gde je izložena, nalazi se još mnogo svetski poznatih remek dela, ali ostaju u senci Mona Lize, pa se dešava da ih posetioci i ne primete.

Leonardova „Mona Liza” vekovima inspiriše umetnike, teoretičare, istoričare umetnosti, pa čak i teoretičare zavere.

Efekat Mona Lize je vekovna optička iluzija koja se oslanja na suptilnu igru svetla i senke i pomera našu perspektivu, pa imamo fascinantan utisak da nas pogled prati po prostoriji, kao Rembrantov autoportret sa somotskom beretkom iz 1634.

Racionalna činjenica da se naslikane oči ne pokreću, ne može da umanji subjektivni  utisak posmatrača.

Strpljivo, u nekako svečanoj atmosferi, uzbuđeni zbog blizine remek dela, pogledima uprtim ka slici, tiskamo se u gužvi koja će nas odvesti u prve redove pred umetničko delo. Najpre stojimo i netremice gledamo delo koje fascinira vekovima sve koji pred njim stoje, a onda brzo, kao i svi posetioci, podižemo telefone i klikćemo ka poznatom nam liku, jer mnogo je ljudi iza nas koji čekaju „svojih pet minuta“ kako bi prišli što bliže.

Žena misterioznog pogleda je tu, ispred nas. Bliže ne može. Oduševljenje i naboj nekih emocija koje ne bih umela da opišem. Opčinjenost je najpribližnija reč. Konačno, videsmo Mona Lizu.

Đorđo Vazari je još u 16. veku otkrio da je Mona Liza portret Lize del Đokondo, rođene Geraldini, treće žene firentinskog trgovca Frančeska del Đokonda. Leonardo je portret naslikao između 1503. i 1506. godine. Liza del Đokondo je prilikom portretisanja tugovala za preminulom ćerkom, a slikar je, da bi je oraspoložio, dovodio svirače. U jednoj od novijih biografija, Martin Kemp tvrdi da je Liza imala petnaest godina kada se udala za Đokonda, nemilosrdnog trgovca robljem. Njen bračni život je bio nesrećan, pun uvreda i poniženja. Đokondo, naručilac slike, nije preuzeo portret koji je naručio i slikar ga je nosio sa sobom.

Leonardo je pre smrti prodao ovu sliku kralju Fransoi I, koji ju je izložio u dvorcu Amboaz. Kasnije je slika preseljena u dvorac Fontenblo, a najzad u Versaj, u zbirku Luja XIV.

Posle Francuske revolucije slika je premeštena u Luvr. Napoleon Bonaparta ju je izložio u svojoj spavaćoj sobi, ali posle njegovog poraza, slika je vraćena u Luvr.

Vinćenco Peruđa je 21. avgusta 1911. ukrao ovu sliku iz Luvra i izneo je sakrivenu ispod mantila. Namera mu je bila da Mona Lizu vrati „kući“, u Italiju. Skrivao ju je u zidu svoje sobe. Ova krađa je izazvala veliki skandal u Parizu, a francuska vlada je otpustila direktora muzeja. Na mestu gde je izlagana Mona Liza, muzej je izlagao dela inspirisana Leonardovim remek-delom.

Peruđa je 1913. pokušao da proda Mona Lizu u Firenci. U pratećem pismu je naveo da namerava da vrati ovu sliku u Italiju, a da za svoje troškove očekuje 500.000 lira naknade. Kada je policija zaplenila ovu sliku, deo javnosti je zahtevao da ona ostane u Italiji, dok je vlada bila za povraćaj slike muzeju Luvr. Posle izlaganja u Rimu, Milanu i Firenci, Mona Liza je uz veliku pompu vraćena u Francusku. Peruđa je dobio blagu kaznu od sedam meseci zatvora, a poznata slika je ovom aferom postala još poznatija.

Nakon izbijanja Drugog svetskog rata, kustosi Luvra su sakrili Mona Lizu 1940. bojeći se da bi je nemački nacisti mogli prisvojiti za muzej koji je Herman Gering planirao da otvori u Lincu. Slika je ponovo javno izložena tek oktobra 1947.

Kao i u mnogim svojim drugim delima, Leonardo je i na ovom portretu primenio tehniku sfumata, kako u pozadini, tako i u detaljima lica. Na taj način, oblici postaju zamagljeni. Leonardo je Mona Lizu slikao iz dve različite perspektive, jedne za pozadinu, a druge za figuru. Ovo ne postaje odmah očigledno za posmatrača i predstavlja efekat iznenađenja.

Dimenzije slike su 76,8 × 53 cm, i na osnovu toga se ubraja u slike malih dimenzija.