Priča o podvigu

Trebalo je da to bude sasvim običan dan i jedno rutinsko putovanje. Potpukovnik Borko Bućković se sa suprugom, 22.januara u popodnevnim časovima, upućuje se iz rodnog sela Žuč kod Kuršumlije ka Prokuplju, u kome živi i radi i gde komanduje 310. inžinjerijskim bataljonom, garnizonom Prokuplje i prokupačkom kasarnoim „Ratko Pavlović Ćićko“.

Put je ispred Male Plane ravan, omogućava mirnu vožnju, ali tada se pred Bućkovićima ukazuje stravičan prizor. U jarku sa leve strane nalazi se automobil bele boje, marke „Reno megan“, prevrnut na krov, kao da je nekim čudom načinio kolut unapred, dok je situacija sa vozačem i eventualnim saputnicima potpuno nejasna, pošto se nisu ni videli, ni čuli. Bućković parkira svoj auto, pali četiri svetla i istog trenutka pritrčava prevrnutom automobilu, iz koga se širi neprijatan smrad od ulja, što govori da postoji i opasnost da se auto zapali. Bućkoviću je jasno da treba delovati odmah i izvući ljude koji su verovatno zarobljeni u automobilu.

„Molio sam Boga da u automobilu nisu deca – govori potpukovnik Borko Bućković – Odmah mi je bilo jasno da oni koji su u automobilu ne mogu da izađu, pošto je auto prevrnut i sa ulubljenim krovom. Nije bilo sumnje da sam se na tom mestu našao minut-dva posle udesa, ali nisam mogao nikako da vidim da li unutar automobila ima nekoga. Viknuo sam jako – ima li koga? Muški glas je nešto rekao. Pitao sam – da li ste dobro? Dobio sam potvrdan odgovor. Smrad od ulja se sve više širio, realna opasnost od eksplozije postoji, tako da se moralo brzo nešto uraditi. Zgrabio sam kamen, polomio staklo i razvalio bravu na gepeku, jer je jedino taj deo automobila virio iz jarka. Gepek se otvorio, tada sam nogom gurnuo zadnje sedište i počeo da vučem ženu za ruke, bez naglih pokreta. Prišao mi je još jedan čovek, sa kojim smo zajedno izvukli i muškarca, a potom se odmah udaljili od automobila. Pozvao sam hitnu pomoć, koja je ubrzo stigla. Doktor Mijatović mi je objasnio da je kod mladića i devojke lako moglo da dođe do panične reakcije usled nemogućnosti da izađu iz automobila, te da je auto lako mogao i da se zapali, kao što se to nedavno i dogodilo u prokupačkom kraju„.

Epilog saobraćajnog udesa kod Male Plane bio je dobar, što je najbolje potvrdila slika zagrljaja devojke i mladića, srećnih što su živi i nepovređeni. Jovan i Ivka nisu ni znali koliko su dugo bili u prevrnutom vozilu, kojim su krenuli na rođendan u obližnje selo. U onom unezverenom stanju nisu ni upitali za ime čoveka koji ih je spasio, ali se potpukovnik Borko Bućković i bez toga osećao sasvim dobro. „ Srećan sam bio što sam učinio dobro delo i verovatno predupredio neku veću nesreću“ – kaže Bućković. Skroman, kakav je po prirodi, potpukovnik Bućković nije smatrao za potrebno da bilo koga obaveštava o tom događaju, ali su se ubrzo pojavili foto zapisi i snimci na društvenim mrežama, koje su postavili oni koji su kasnije stigli na mesto udesa. Mnogi su u čoveku koji razbija gepek automobila i izvlači ljude prepoznali potpukovnika Borka Bućkovića, krenuli su pozivi, javnost se uzburkala i to u toj meri da je, na primer, zapis o podvigu komandanta inžinjeraca na regionalnom portalu „Rešetka“ imao hiljadu sedamsto lajkova, 190 pozitivnih komentara i višestruka deljenja. Jovan i Ivka su tako uspeli da pronađu broj telefona potpukovnika Bućkovića i da mu se lično zahvale.

Ivka i Jovan ne mogu da nešto puno kažu o nesreći, jer je i sam naziv dovoljan opis svega, ali zato zajednički poručuju: „Kad dođe neka nevolja, uvek su potrebni ljudi, spremni da na nju odgovore, pomognu. Na svu sreću, u našoj nesreći našao se gospodin Borko. O Borku ne znamo mnogo, ali znamo sigurno da je dobar čovek. Našao se u nevolji, dao podršku, razumevanje, te se njegova pomoć ogledala kako u praktičnom i brzom reagovanju, tako i u vidu bitne moralne podrške. Našem novom prijatelju Borku zahvaljujemo i ovom prilikom i pružamo mu pravu prijateljsjku ljubav„.

Inžinjerci , kojima potpukovnik Bućković komanduje, po prirodi svog posla spašavaju ljude, bilo da je to kod poplava, požara, klizišta ili zemljotresa, bilo da se ljudi spašavaju iz smetova ili prilikom hemijskih akcidenata. Malo se zna, ali i preventivni rad inžinjeraca takođe spašava ljudske živote, kako kad se čiste korita reka, tako i kad se pronalaze i uništavaju ubojna sredstva, pogotovo kasetne bombe. Avgusta prošle godine su, na primer, prokupački pirotehničari bezbedno uklonili avio bombu od 87 kilograma eksploziva iz skladišta ubojnih sredstava u Mirničkoj reci. Potpukovnik Bućković zapravo od potporučničkih dana pa do danas, isto kao i sve druge kolege iz roda inžinjerije, učestvuje u brojnim aktivnostima kako bi pomogao ljudima ili sprečio da ljudi stradaju. „Upravo iz tih razloga nisam mogao ni da pomislim da prođem pored prevrnutog automobila, a da ne učinim sve što je u mojoj moći da pomognem ljudima -ističe potpukovnik Bućković- Starešine i vojnici su uostalom obučeni za reakciju u svim mogućim uslovima i situacijama, tako da je naša dužnost da uvek kada možemo pomognemo“.

Potpukovniku Borku Bućkoviću i dalje čestitaju na gestu, mada on misli da nije učinio bilo šta veliko i da je postupio onako kako bi svako u toj situaciji. Nema se ovim rečima bilo šta dodati ni oduzeti, mada treba izbeći privid da je delo hrabrog inžinjerca nešto što se podrazumeva. Važno je skrenuti pažnju i na činjenicu da je pre potpukovnika Borka Bućkovića istim putem prošlo na desetine automobila i kamiona, vozači u njima su savim sigurno videli prevrnuti auto, ali niko nije zastao, istrčao, barem pozvao hitnu pomoć. Upitajmo se, koliko nas bi postupilo poput Borka Bućkovića u sličnoj situaciji? Tačno je da je on imao iskustvo i sposobnosti koje su mu pomogle da efikasno, brzo i pribrano reaguje, ali je od toga još važnije da je hteo da pomogne i smeo da krene ka automobilu koji će možda eksplodirati. Priča o podvigu potpukovnika Bućkovića zato stoji rame uz rame sa vojnim policajcem koji je napadača sa pištoljem savladao i sprečio pljačku marketa u Leskovcu, sa kapetanom iz Vranja koji je spasio život davljeniku na prepunom niškom bazenu i sa mnogim drugim sličnim herojima iz redova Vojske Srbije. Mnogo primera postaju pravilo po kome pripadnici vojske, u svim ključnim i kritičnim situacijama, reaguju hrabro, odvažno i pribrano i tako demonstriraju da su obučeni, spremni da se suoče sa svim izazovima i da im je najvažnije da budu od pomoći građanima.

Zoran MILADINOVIĆ