Sveti Sava-školska slava

Srpska pravoslavna crkva i vernici slave 27. januara Svetog Savu. Sava, rođen kao Rastko Nemanjić, bio je najmlađi sin velikog srpskog vladara Stefana Nemanje. Odrastao je u dvorskom okruženju, prepunom luksuza, ali je od mladosti pokazivao težnju za nečim višim od zemaljskog života. Iako je bio naslednik trona, Rastko je napustio carstvo i otišao na Svetu Goru, gde je postao monah pod imenom Sava.

To se desilo kada mu je bilo 17 godina, kada je upoznao jednog monaha i sa njim se ubrzo uputio ka manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj gori, napustivši očevu kuću.U tom manastiru se zamonašio 1192. godine kada je i dobio ime Sava.
Kasnije je sa svojim ocem, koji se zamonašio i dobio ime Simeon, podigao manastir Hilandar, prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori.

U Srbiji je 1202. godine došlo do rata za vlast između sinova župana Stefana Nemanje. Posle izmirenja 1204. godine, veliki župan Stefan Prvovenčani i knez Vukan pozvali su Savu da ih izmiri i on se vratio u Srbiju.
U narednom periodu, tokom prvih decenija 13. veka, srpska država je doživela procvat pod vladavinom Nemanjića.
Naime, 1217. godine Savin najstariji brat Stefan bio je krunisan i tako postao Stefan Prvovenčani, a 1219. godine ekumenski patrijarh je, na dvoru Vizantijskog carstva u Nikeji, Savu proglasio prvim srpskim arhiepiskopom.

Zahvaljujući Savi, Srpska pravoslavna crkva je postala autokefalna, tj. samostalna crkva koja ne zavisi od drugih crkava. On je postavio temelje srpske pravoslavne crkve, koja je 1219. godine dobila autokefalnost, čime je stvorena nezavisna i samosvojna crkva na Balkanu.

Međutim, ono što je najvažniji deo njegove misije jeste uvođenje pismenosti i obrazovanja među Srbe. Naime, Sava je bio veliki prosvetitelj. Osnovao je prvu školu u Srbiji, u manastiru Studenica, i to je bila ključna tačka za razvoj pismenosti i kulture na ovom prostoru. Takođe, on je zadužbinar i osnivač mnogih manastira, među kojima su najpoznatiji Hilandar, Studenica i Žiča, u kojima su se održavali kulturni, obrazovni i duhovni centri. Sveti Sava nije bio samo duhovni vođa i osnivač srpske crkve, već i neumorni borac za obrazovanje i kulturni razvoj svog naroda.

Proputovao je Palestinu, Siriju, Persiju, Vavilon, Egipat i Anatoliju i u svakom od ovih predela obišao sveta mesta, razgovarao s velikim isposnicima i sakupljao mošti svetaca.

U Trnovu, prestonici Bugarskog kraljevstva, razboleo se i preminuo 27. januara 1236. godine.
Posle nekoliko neuspelih pokušaja, kralju Vladislavu je napokon pošlo za rukom da prebaci mošti svetog Save u manastir Mileševa, negde oko 1237. godine. Krajem 16. veka, Turci Osmanlije su spalili Savine mošti na vračarskom uzvišenju, u Beogradu, gde se danas nalazi jedna od najvećih pravoslavnih crkava na svetu, Hram Svetog Save.

Sveti Sava je i školska slava u Srbiji i tako se zvanično obeležava još od 1840.godine.

A sada nešto i o narodnim verovanjima za Savindan…Postoji verovanje da sunčan dan na Svetog Savu donosi blagostanje i srećnu i rodnu godinu. Po običajima, domaćice Savindan treba da iskoriste za sve bitne kućne poslove, čak je poželjno da se obavi veliko spremanje. Smatra se i da deca na dan Svetog Save treba da nauče nešto novo, makar neku novu pesmu, jer će se u suprotnom ulenjiti i neće dovoljno napredovati cele godine.