Nek ratne igre prestanu

Mučan utisak stvaraju naslovi srpskih tabloida, naklapanja samozvanih analitičara i objave na društvenim mrežama u kojima se gotovo pada u ushićenje zbog napada Rusije na Ukrajinu, a još više i zato što je Putin konačno pokazao zube Nato savezu. Brzo smo, nekako, zaboravili da u ratu ne stradaju vođe, već obični ljudi, oni koji drhte u podrumima i podzemnim skloništima ili panično pokušavaju da pobegnu sa ratnih poprišta. Kako god i šta god mislili o ratu u Ukrajini, dužni smo, pogotovo zbog onog što smo i sami proživeli, da pokažemo empatiju za žrtve rata. Naša prva misao svakog jutra mora da bude želja da nevini ne stradaju, da deca u Ukrajini idu na igrališta, a ne u podzemlje. Neka ratne igre zato što pre prestanu, pošto, kako god da se rat završi, neki mir mora doći.

Priča, informacija, dezinformacija, propagande i pametovanja o ratu u Ukrajini i njegovim posledicama je toliko da već glava boli od vojnih operacija, raketa, urbanih borbi, opkoljavanja, koridora, napada, protivnapada, ubijenih, zarobljenih, izbeglica i drugih, u suštini, uobičajenih ratnih pojmova. Niko više gotovo da i ne postavlja pitanje da li se rat mogao izbeći i da li je zaista moralo da se se desi sve ovo što se dešava danas? NE je odgovor, naravno, dovoljno je bilo samo malo pameti i razuma u glavama svetskih lidera, ali slušajući šta su sve govorili proteklih meseci ovi kočoperni svetski lideri i liderčići, čini se da svi ljudi na planeti imaju razloga da budu zabrinuti. Sama činjenica da se otvoreno preti nuklearnim bombama je u toj meri alarmantna da će neminovno dovesti do toga da će se građani u svim zemljama sveta, pogotovo u Rusiji, SAD, Nemačkoj, Francuskoj i Ukrajini, zapitati, pa ko je zaboga za sve ovo odgovoran, da li je i naš lider nekako doprineo opasnosti od nuklearnog rata, da li smo mu zato dali mandat da vlada?

Krenimo redom. Prvo, Rusija je jasno iskazala strepnju zbog namera Nato pakta da dođe u Ukrajinu. Ukoliko neko misli da je to preterano, neka se priseti kubanske krize iz 1962.godine, kada su Rusi krenuli da brodovima doteruju rakete na Kubu. Američki predsednik Džon Kenedi je blokirao Kubu i zapretio nuklearnim ratom ako se dogodi da ruske rakete budu postavljene na Kubi i stvori se mogućnost da ruska nuklearna raketa padne na Vašington za pet minuta. Razum je tada prevladao, Rusi su odustali, Amerikanci dali garancije da neće napasti Kubu, a ubrzo su i demontirali rakete koje su pre krize postavili u Turskoj. Kad se hoće, sve se može. Šta smo sada imali oko krize u Ukrajini? Rusija je rekla da ne želi Nato u Ukrajini, baš kao što je Kenedi svojevremeno rekao da ne želi Rusiju na Kubi. Besmisleno je raspravljati o tome da li je Rusija imala pravo da tako nešto traži, barem u onoj meri u kojoj je besmisleno diskutovoati o tome da li je Nato imao pravo da napadne Srbiju 1999.godine. Nisu imali pravo ni jedni, ni drugi, ali svet odavno ne funkcioniše na međunarodnom pravu, već na pravu jačega. Zainteresovane strane (SAD, NATO, EU i Ukrajina) su jasno stavile do znanja Rusiji da nije moguće da Rusija određuje dokle će Nato da se širi, dok je Ukrajina po hiljaditi put ponovila svoju želju da uđe u Nato. Epilog znamo. Ruska invazija na Ukrajinu je počela.

Rata očigledno ne bi bilo da su Rusiji date neke garancije da Nato neće ući u Ukrajinu. Garancije su mogli da daju Amerikanci, Evropljani ili Ukrajinci, a moglo se možda i bez garancija da je sproveden sporazum iz Minska i da je proruskim pokrajinama data mogućnost veta po pitanju ulaska Ukrajine u Nato. Rusija bi tako ostvarila svoj cilj, ne bi dobila sankcije i nastavila bi svoj razvoj, dok bi Ukrajina ostala celovita, barem u meri u kojoj je to i bila, ušla bi verovatno u Evropsku uniju, ne bi bilo razaranja, mrtvih, izbeglica. Evropska unija ne bi strepela od stravičnih ekonomskih posledica, a još više od nekog incidenta koji će dovesti do nuklearnog rata na evropskom tlu. Oni koji se i malo razumeju u vojna dešavanja, znaju kako se lako takvi incidenti dešavaju ili izazivaju od neke zainteresovane strane. U ovoj, ratnoj igri, za sada dobija samo američka administracija. Rat je daleko od Amerike, skrenute su misli Amerikanaca sa ekonomskih problema, za Ukrajince ih je ionako baš briga, dok je Bajden, zahvaljujući ratu, evropske lidere u toj meri disciplinovao da više liče na kaplare i podnarednike u američkom stroju, nego li na predsednike značajnih svetskih zemalja. Tako je to sada, ali vremenom će histerična antiruska propaganda zastati, evropski lideri neće više želeti da prihvate ponižavajući položaj u odnosu na Ameriku, a građani Amerike će se za tili čas prisetiti da su u Bajdenovom mandatu dobili ekonomske nedaće, bežaniju iz Avganistana i činjenicu da Ukrajina nikad neće ući u Nato. Pobednika u ovim ratnim igrama neće biti.

Zoran MILADINOVIĆ