Čari reprize premijere

Ne volim premijere. Na premijere dolaze oni koji bi da vide i da budu viđeni, otud je taj svet nabeđene provincijalne važnosti sav blaziran, svečano obučen, maksimalno sređen i za samu pozorišnu predstavu krajnje nezainteresovan. Ne volim ni neke pedesete ili stote reprize, nekako se ubajate, nema čari novog, a glumcima je već i muka od beskonačnog ponavljanja uvek istih monologa ili dijaloga. Prva, druga ili treća repriza je već nešto sasvim drugo, protokolaraca i onih koji po nekoj dužnosti dolaze da gledaju premijeru više nema, a predstavu budno motre mladi i manje mladi ljudi koji, vidi se to, mnogo više znaju o pozorišnoj umetnosti i kulturi od premijerske kamarile. Na prvim reprizama se odvija jedan drugi pozorišni život, lišen javnosti, izvire iz čiste zainteresovanosti, ležerniji je, stvarniji, i čini se da je upravo taj život pravi razlog postojanja pozorišta u našoj varoši od 250 ili 300 hiljada duša. Prvu reprizu pozorišne predstave Niškog narodnog pozorišta „Seme“ krasila su sva pomenuta obeležja. U publici ljubitelji pozorišta iz svih stuktura niškog društva, studenti, pesnici, novinari… Aplauzi, smeh ili zaćutanost isplivali bi uvek kada je to na mestu, a reditelj, glumci i drugi saradnici na predstavi su se potrudili da gledaocima podare pravi umetnički doživljaj, toliko udaljen od banalnosti i ispraznosti smeća koje gledamo na televizijskim ekranima ili pseudo umetnosti na pompeznim festivalima.

Niška pozorišna publika poznaje pisca i reditelja predstave „Seme“ Miroljuba Nedovića Rikija uglavnom kao komediografa i komičara, tako da je za mnoge postavka ovog komada pravo iznenađenje. Zaboravićemo zato na „Made in Niš“, „Vaj faj“ i druga Rikijeva dela i posvetiti se pozorišnoj predstavi kojom je Narodno pozorište u Nišu obeležilo 40 godina umetničkog rada Miroljuba Nedovića. Prvo, inspirativan tekst, sa svim odlikama kvalitetnog i relevantnog dramskog dela, omogućio je i reditelju i glumcima da se razmahnu, koliko god da je u pitanju „preteška“ priča o nerotkinjama u srpskom narodu. Tekst je već tri puta nagrađivan na značajnim pozorišnim festivalima, velikim delom zbog, kako sam Riki kaže, dramske, poetične i emotivne priče, ali dodao bih i zbog jake psihološke utemeljenosti gotovo svih likova u drami. Poseban kvalitet predstavlja veština kojom je Nedović u osnovni tekst upleo aforizme, sentence, narodnu mudrost, reči koje bi srpski narod valjda uvek upotrebljavao u sličnim situacijama. Nije najvažnije, ali je jako značajno da se tekstu ne može ništa zameriti na planu jasnosti, konciznosti ili tačnosti, kao i na bojama kojima se precizno slika vreme Drugog svetskog rata u Srbiji, kada na videlo izlaze karakteri oslikani samo ekstremnim osobinama, bilo da su one vezane za prljavštinu i laži ideologija, moralne ili nemoralne emocije i strasti ili vlast. Nedovićeva dramska priča je, svakako, fragmentarna, scene se nižu jedna za drugom, ali su fragmenti upečatljivi, jaki, dugi onoliko koliko je potrebno, sa doduše završnim scenama koje previše žure tragičnom kraju.

Čitanje dramskog teksta je lično, individualno, ali od režisera se uvek očekuje da vrednost teksta uveća i da napisana drama tek na sceni dobije pravu vrednost. Reklo bi se, po onom što smo videli, da to što je jedan čovek i pisac i reditelj pozorišnog komada „Seme“ predstavlja srećnu okolnost, pošto je pisac pri stvaranju dramskog dela očigledno razmišljao i o tome kako bi on to postavio na sceni. Reditelj i njegovi saradnici su samu scenu izgradili od rodnog doma nesuđenog ratnika Dobrivoja, žene mu Jagode, oca i majke, bračne postelje nesuđenog žandara Nikole i njegove žene Milice i kafane u kojoj se kartaju živopisni prototipovi kolaboracionističkog kicoša, komunističkog brice, kapetana i nadničara Prpe. Zanimljivo je da su u predstavi zastupljeni dobro osmišljeni scenski pokreti, koji su u službi dinamike i ritma priče, ali ni u jednom trenutku ne narušavaju kompaktnost scene. Potrebno je, naravno, reći da je inovativna dramturška struktura predstave „Seme“ propraćena i adekvatnim scenskim elementima, kvalitetnim kostimima, specifičnom muzikom.

Reditelj, siguran u svoj tekst, dozvolio je glumcima da „uživaju“ u predstavi, što je i rezultiralo nadahnutim i istinitim glumačkim interpretacijama. Za mnoge u niškom ansamblu smo već znali da su dobri glumci, ali lepo je videti da su neki među njima izrasli u prave „glumčine“ poput Ivane Nedović, Miroslava Jovića, Dragiše Veljkovića ili Stefana Mladenovića. Ivana Nedović je u ulozi svekrve „jezičare“ pokazala svu raskoš svog ne samo glumačkog talenta, već i umetničke vrednosti, a na pravi način je prati Katarina Mitić Pavlović koja nemuštim jezikom gradi lik žene koja nema poroda u patrijarhalnoj sredini i efektno prikazuje njenu bol zbog nemogućnosti da oseti lepotu majčinstva. Miroslav Jović i Danilo Petrović su svoje uloge odigrali klasično i strogo, onako kako to njihove uloge i zahtevaju, dok su Dragiša Veljković i Stefan Mladenović poentirali ležernim i opuštenim tonom. Svi glumci u predstavi „Seme“, su, uostalom, dali sebe i svoje tumačenje teksta Miroljuba Nedovića, dobro se čuvali patetike, tako da se glumačke kreacije u celini mogu oceniti kao odlične.

Niška publika je prepoznala da ima priliku da prati vrsnu pozorišnu predstavu i odužila se reditelju, glumcima i drugim saradnicima frenetičnim aplauzom. Ne sumnjamo da će ova predstava imati svoju publiku u narednim danima i mesecima, ali je već sada izvesno da se niško Narodno pozorište ovog puta predstavilo u pravom svetlu i sa jednom pravom „niškom“ predstavom u kojoj su pisac teksta, reditelj, glumci i gotovo svi drugi kreatori meštani našeg grada. Ništa ova činjenica nije poremetila utisak da smo na prvoj reprizi premijere prisustvovali ekskluzivnom umetničkom događaju, naprotiv, još nam je nekako i draže zbog toga.

Zoran MILADINOVIĆ