Do 11. godine nisam znala da ne vidim, mislila sam da svi ljudi koriste Brajevo pismo

Biljana Krstić rođena je 1997. godine u Loznici. Od svoje šeste godine živi u Beogradu. Privodi kraju master studije na Fakultetu za kulturu i medije, na smeru Odnosi sa javnošću. Kada ne sprema ispite, ova vredna devojka bavi se pisanjem i humanitarnim radom.

Biljana je slepa od rođenja, ali to joj ne smeta da radi sve ono što inače rade i njeni vršnjaci. Ova devojka ima neiscrpnu energiju, plemenita je i empatična, nasmejana i vedra i hrabro se nosi sa svim životnim nedaćama.

Jako sam uporna, sve što zacrtam moram da uradim i za mene ne postoje prepreke, kaže Biljana.

Rođena sam pre vremena, u šestom mesecu trudnoće. Na rođenju sam imala kilogram i 100 grama i vid sam izgubila u inkubatoru zbog prevelike količine kiseonika.

Kako pamtiš detinjstvo?

Kao dete, bila sam jako nestašna, padala sa terase, ljuljaške i sprata. Bila sam veselo dete, uvek vedro, nasmejano i puno života. Sa devet godina saznala sam da imam blaži oblik astme.

Bilo je teško, ali sam i to pobedila. Život je ogromna borba iz koje najjači i najhrabriji izlaze kao pobednici.

 Do svoje 11. godine nisam ni znala da ne vidim. Mislila sam da svi ljudi koriste Brajevo pismo i govorni program.

 Kada sam krenula na obuku samostalnog kretanja, nastavnica mi je saopštila da ne vidim i da moram da počnem da koristim beli štap, kako bih mogla samostalno da izlazim na ulicu. Najnormalnije sam to prihvatila i nastavila hrabro, pozitivno i sa osmehom na licu.

U školi „Veljko Ramadanović“ za slepu i slabovidu decu provela sam svoje detinstvo i najlepših 12 godina u svom životu. Tamo smo učili, družili se, zajedno se smejali, plakali, razgovarali, bili smo jedna velika porodica.

Nastavnici su predivni i stručni i ponosna sam na njih i svoje drugare, mnogo ih volim, oni su moji zauvek. U školi sam učestvovala u svim školskim priredbama.

Na kraju srednje škole, organizovala sam svoju oproštajnu priredbu pod nazivom Proleće u nama. Učestvovali su svi drugari od prvog razreda osnovne do 4. razreda srednje škole. To je ostavilo poseban pečat na moje školovanje i želela sam da uradim nešto posebno za svoje drugare i nastavnike, da im se zahvalim za sve.

Poseban uticaj na Biljanino dalje školovanje i odrastanje ostavio je razredni starešina u srednjoj školi, čiju će dobrotu i pažnju pamtiti celog života.

Razredni starešina Milan mi je predavao matematiku. Taj čovek me svojim mudrim savetima i životnim lekcijama naučio kako dalje da se borim kroz život. On nije bio samo moj profesor, već i prijatelj i ogromna podrška u životu. Zahvaljujući njemu, postala sam bolja osoba, priča Biljana.

Od njega sam svakoga dana imala zagrljaj, podršku i lepu reč. I nakon završene moje srednje škole, ostali smo u kontaktu, često razgovarali. Voleo me kao svoje dete. Na žalost, slučajno sam saznala da se razboleo od najteže bolesti…zahvalna sam njegovoj deci i supruzi što su divni prema meni. Želela bih da poručim mladim generacijama da poštuju svoje nastavnike, jer od njih mnogo toga mogu da nauče.

Da li si se susretala sa predrasudama, kako su te prihvatile kolege na fakultetu?

Tek kada sam izašla iz škole, shvatila sam realnost i surovost života i da ljudi, na žalost, nisu toliko divni kao što sam zamišljala.

Kada sam krenula na fakultet, mislila sam da će mi biti lako,a nije bilo. Kolege su imale predrasude zbog mog oštećenja vida, neke stvari ne moraju da se vide, one se osete.

Bilo je izuzetaka, ali njih je jako malo. Najviše me povredilo to što sam za vreme većih pauza između predavanja čekala par sati profesore sama u amfiteatru, nikada me nisu pitali da li želim sa njima u kafić, da prošetamo…

Nisu želeli da me upoznaju, mislili su da manje vredim od njih zbog oštećenja vida. Ne zameram im. Svako ima pravo da se ponaša onako kako želi, bitno mi je da ja znam ko sam i koliko vredim, a to su znali i profesori na fakultetu, osetili su moju borbu i jako su me poštovali. Jedino na fakultetu, od strane većine kolega, susrela sam se sa predrasudama, posle toga zaista nisam doživela ništa loše.

Zbog takvog odnosa kolega na fakultetu, izgubila sam samopouzdanje i osećala se manje vrednom.

Kako si prevazišla te probleme?

Zahvaljujući svom dečku, koji je moje blago, konačno sam srećna. Vratio me u život i ponosna sam na njega. Mi smo najveća podrška i oslonac jedno drugom. Dao mi je snagu i volju da nastavim ponovo da se borim. Naš odnos je pun ljubavi, poštovanja i poverenja.

Ljudi koji me vide prvi put, misle da sam slabovida i ne veruju da sam potpuno slepa dok im ne kažem da ipak jesam.

Unutrašnja lepota je najvažnija, ona ostaje zauvek, sve spolja je prolazno i najvažnije je kakvu dušu imamo, poručuje ova divna devojka.

Studiraš na Fakultetu za kulturu i medije, da li ćeš se baviti novinarstvom, kakvi su tvoji planovi?

Do sada sam u životu uspela da ostvarim svaki svoj cilj, nadam se da će tako biti i u budućnosti. Planiram da objavim još neku zbirku pesama ili roman o svom životu i borbi.

Snimila sam i dokumentarni film pod nazivom „Moja plava zvezda“. U budućnosti planiram da se zaposlim kao voditeljka, to mi je san od sedme godine.

Samostalno radim kućne poslove, koristim telefon i laptop računar uz pomoć govornog programa koji mi sve čita, učim samostalno, potpisujem se uz pomoć faksimila i još mnogo toga. Jaka želja, volja, hrabrost i upornost pobeđuju sve prepreke.

Ljudi generalno vole moju emociju, to što sam iskrena, skromna i jednostavna.

Koji su najveći problemi slepih i slabovidih ljudi?

Moje mišljenje je da bi sva pomagala trebalo da budu besplatna. I trebalo bi uraditi više zvučnih semafora i poligona kako bi nam bilo lakše pri kretanju, kao i više govornih aparata u gradskom prevozu za stanice.

I za kraj ovog razgovora, Biljana poručuje:

Ne volim kada ljudi koriste reči kao što su invalid, nedostatak, hendikep, posebne potrebe.

Nisam hendikepirana, nemam nikakav nedostatak, hvala Bogu imam sve, samo malo oštećenje vida koje će se rešiti. Ja sam posebno biće koje ima normalne potrebe – da živim, da volim, da se smejem i da jednoga dana budem ostvarena žena i majka i to su potrebe svakog normalnog čoveka. I dodaje:

Volite se i čuvajte jedni druge, jer ljubav nas pokreće!

*U tekstu korišćene fotografije iz privatne arhive Biljane Krstić