Neprijavljivanje vršnjačkog nasilja jedan od najvećih izazova

Vršnjačko nasilje u Srbiji više nije sporadičan incident, već sistemski problem koji pogađa veliki broj dece. Najobuhvatnije nacionalno istraživanje sprovedeno krajem 2024. godine u 77 osnovnih i srednjih škola, na uzorku od više od 5.000 učenika, roditelja i zaposlenih, pokazalo je da je oko 60 odsto učenika doživelo bar jedan oblik vršnjačkog nasilja tokom školovanja. Posebno zabrinjava podatak da više od četvrtine učenika koji su doživeli nasilje to nikome nije prijavilo, ni roditeljima, ni nastavnicima, ni školskim stručnim saradnicima.

Kada se nasilje posmatra po oblicima, više od polovine ispitanika navodi iskustvo nasilja u neposrednom kontaktu, dok skoro trećina prijavljuje digitalno nasilje, a značajan broj dece istovremeno trpi i jedno i drugo. Uprkos tome, formalne prijave su znatno ređe od stvarnog obima problema. Tokom jednog petomesečnog perioda zabeleženo je 648 prijava vršnjačkog nasilja, ali stručnjaci upozoravaju da je stvarni broj veći jer se psihološko i verbalno nasilje često ne prepoznaje ili se relativizuje kao „dečja svađa“. Upravo tu nastaje najveći jaz između realnosti i zvanične statistike.

Uporedni podaci iz Nemačke pokazuju drugačiju sliku. Prema rezultatima nemačke studije o zdravlju i ponašanju školske dece, oko 14 odsto učenika navodi iskustvo vršnjačkog nasilja u školi, dok oko 7 odsto prijavljuje sajber-nasilje. Metodologije istraživanja nisu identične i poređenja treba tumačiti oprezno, ali razlika u procentima otvara pitanje: šta nemački obrazovni sistem radi drugačije?

Jedan od ključnih elemenata jeste sistemsko praćenje i obavezno evidentiranje ozbiljnijih incidenata. U pojedinim nemačkim pokrajinama škole imaju zakonsku obavezu da unose podatke o nasilju u centralne baze, koje se potom analiziraju na godišnjem nivou. Takav pristup omogućava precizno praćenje trendova, identifikovanje rizičnih okruženja i planiranje preventivnih mera na osnovu podataka, a ne utisaka. Uz to, škole raspolažu detaljnim priručnicima za postupanje u slučajevima mobinga, sa jasno definisanim koracima zaštite žrtve, radom sa odeljenjem i uključivanjem roditelja.

Druga važna razlika je snažan fokus na prevenciji kroz kurikulum. U nemačkim školama se sistematski razvijaju socio-emocionalne veštine, empatija, upravljanje konfliktom i digitalna pismenost. Postoje strukturisani programi za prevenciju agresije, kao i modeli vršnjačke podrške u kojima obučeni učenici pomažu drugoj deci da bez straha prijave problem. Time se nasilje ne posmatra samo kao disciplinski prekršaj, već kao signal da je potrebno raditi na odnosima u zajednici.

U Srbiji je, prema dostupnim podacima, najveći izazov upravo neprijavljivanje i nedovoljno sistematsko evidentiranje slučajeva. Bez pouzdane baze podataka i jasnih procedura, nasilje ostaje u sivoj zoni – između prijave i tišine. Takođe, digitalno nasilje predstavlja rastući problem. Za prijavu onlajn ugrožavanja dece postoji Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu na broju 19833, ali mnogi roditelji i učenici nisu dovoljno informisani o toj mogućnosti.

Iskustvo Nemačke pokazuje da se efekti postižu kada se istovremeno rade tri stvari: dosledno evidentiranje i analiza podataka, jasne i obavezujuće procedure reagovanja i kontinuirana prevencija kroz razvoj socijalnih i digitalnih kompetencija. Vršnjačko nasilje nije samo individualni sukob, već pitanje školske kulture i institucionalne odgovornosti.

Podaci iz Srbije ukazuju da je problem široko rasprostranjen i da pogađa većinu učenika u nekom obliku. Zato odgovor ne može biti sporadičan niti kampanjski. Potrebna je kombinacija sistemskog nadzora, stručne podrške, edukacije i otvorenog razgovora. Tek kada nasilje postane vidljivo kroz podatke, a reakcija postane pravilo, a ne izuzetak, može se govoriti o stvarnoj promeni školskog okruženja.