Od želje za zaradom do fatalnog ishoda – gljive na pijaci

Kako je nedavna nesrećna situacija sa otrovnim gljivama već odnela prvu žrtvu, 57-godišnju ženu koja je kao i ostali ljudi, kupila gljive na šabačkoj pijaci, objavljujemo ovaj tekst sa ciljem da se ovakve stvari više nikada ne dese. Ljudi ne treba kupuju na pijacama gljive ako i sami nisu edukovani, a prodavci , ako ne poznaju svet gljiva, ne beru i prodaju zarad profita, jer na taj način ugrožavaju zdravlje i život drugih ljudi, što je krivično delo. Ovo vreme pogoduje rastu i razvoju gljiva, pa ih ljudi masovno beru.

DUŠAN VUČIĆ, iz Udruženja gljivara Niš i determinator Mikološko gljivarskog saveza Srbije kaže za naš portal da je, nažalost, mnogo primera rizičnog ponašanja koje se svodi na lakomislenost jer ljudi ne prepoznaju činjenicu da je svet gljiva jedan vrlo širok svet u kome je kao hobi i kao rekreacija, a zapravo potencijalno i smrtno opasan hobi .

– Kada se problem desi, kao nedavno u Šapcu, čija je najveća odgovornost?

„Ako govorimo o kupovini samoniklih gljiva i kupljenim na pijaci, tu bi morala da postoji kontrola u okviru same tržnice. Mi iz Mikološko gljivarskog saveza Srbije smo više puta nudili svoju pomoć nadležnim lokalnim organima jer kod nas su ljudi prošli sistemsku obuku, sa sertifikatom i sposobni su da urade trijažu gljiva kako bi bile bezbedne za konzumaciju”.

U međuvremenu, stiglo je i zvanično saopštenje ove organizacije, koje prenosimo u celosti:

PREPORUKA ZA SARADNJU SA LOKALNIM UPRAVAMA

Mikološko-gljivarski savez Srbije kao krovna organizacija gljivarskih udruženja preporučuje svim lokalnim samoupravama da nas kontaktiraju preko sajta www.gljivarskisavezsrbije.com u cilju sprečavanja nemilih događaja trovanja gljivama. MGSS ima u svom pravilniku edukaciju i polaganje za zvanje komercijalni berač gljiva i gljivar gde svi koji polože ispit dobijaju sertifikat da su obučeni i kompetentni da prepoznaju gljive i rade trijažu (prepoznavanje otrovnih i jestivih) gljiva i oni su evidentirani na našem sajtu sa brojevima telefona i dostupni su građanstvu za svaki vid informacija i pomoći.

Takođe, nudimo besplatnu pomoć i inspekciji na pijacama sa kojima bi područna udruženja ili Mikološko-gljivarski savez Srbije  sklopila ugovor o saradnji i tada sertifikovani gljivari mogu sa nadležnim organima urade proveru gljiva na prodajnim mestima ne samo gljiva iz prirode već i gajenih gljiva – da li su sveže i upotrebljive za konzumaciju.

U daljoj saradnji gde postoji područno društvo potrebno je omogućiti  prostoriju za trijažu gde bi svi koji beru gljive mogli da provere da li su ispravne, koje bi takođe služile za edukaciju građanstva kao i  za polaganje za sertifikat Mikološko-gljivarskog saveza Srbije.

Predsednik MGSS
Zoran Jelenković

Ostaje očekivanje da nadležni neće ostati gluvi na stručnu pomoć koju nudi ovo udruženje, kako se ne bi i u budućnosti reagovalo sporadično, kad se nesreća desi, već da se na vreme zaštiti zdravlje i bezbednost ljudi koji konzumiraju gljive.

Dušan nam je na licu mesta, u šumi na Bubnju kod Niša, pokazao kako u prirodi otrovna i jestiva gljiva rastu jedna pored druge. Skoro su pa identične. Narodni naziv gljive je sunčanica.

“Jedna je obična, a druga kuštrava sunčanica. Vrlo su sličnog izgleda i samo edukovano lice može primetiti razliku. Na samom šeširu gljive i nema toliko mnog razlika. Najveću razliku ćemo otkriti kada okrenemo gljivu i pogledamo najpre dršku. Na jestivoj je jaka, zmijasta šara, druga je glatka. Kada zagrebemo noktom, ona koja nije jestiva, počinje da menja boju, da oksidiše, do narandžaste boje. Prsten na nejestivoj je vezan za stručak, tanji je, dok je na jestivoj prsten oko stabljike deblji i može se pomerati, tj.spuštati niz stablo.

Postoji razlika i u listićima, za šta je potrebno imati više iskustva. Takođe i miris je pokazatelj. Ako je jestiva, ima prijatan miris koji podseća na orašaste plodove, dok one blago otrovne nemaju lep miris. Stablo kod jestive je nešto duže. Dakle, gljivu sagledavamo celu, ne po proceni na prvi pogled, već pregledamo sve do najmanjeg detalja.Gljive treba učiti vrstu po vrstu, po karakteristikama i ne volim izraz dvojnice jer to ne postoji, svaka je vrsta za sebe. U raznim fazama rasta i pod određenim vremenskim uslovima, gljive mogu biti jako slične jedna drugoj”, kaže Vučić.

– Kojim vrstama se ljudi najčešće otruju, koje otrovnice su slične jestivim gljivama?

“Istakao bih nekoliko vrsta: zavodnicu- koja može lako da se zameni sa lisičarkom, mada ima još nekih koje bi mogle da se zamene sa njom, otrovni šampinjoni, koji se lako zamene sa jestivim, i mnogo drugih koje u određenoj fazi mogu da se zamene sa otrovnom zelenom pupavkom”.

Simptomi trovanja gljivama su različiti i zavise od vrste gljiva. Ono što je strašno, jeste činjenica da, ukoliko neko iz neznanja pojede otrovnu vrstu gljive, simptomi se ne javljaju odmah kod nekih vrsta, što kasnije mnogo otežava lečenje.

“Prvi simptomi trovanja mogu da se jave odmah, petnaestak minuta do pola sata nakon konzumacije. Nažalost, kod onih najtežih  otrovnica simptomi se javljaju tek posle 6, 12 ili 24 sata. Postoje gljive koje po svom tipu otrova izazivaju smetnje tek posle godinu, dve dana, pa čak postoje i gljive koje izazivaju smetnje nakon nekoliko godina. Takvih gljiva ima više vrsta, ali se najčešće spominje gljiva uvijača, iz roda paxillus. Gljiva izaziva specifično trovanje, autoimunu reakciju organizma koja je slična leukemiji. Dolazi do razaranja crvenih krvnih zrnaca gde organizam sam počinje da razara svoja krvna zrnca zato što je odreagovao na toksikologiju ove gljive”.

“Naprednijim istraživanjima utvrđeno je da nisu baš svi ljudi podložni takvim reakcijama jer ova gljiva je dugo godina bila jestiva, čak vekovima, bez ikakvih saznanja da može ugroziti ljudsko zdravlje, ali je novim istraživanjima to dokazano. Svakim novim unošenjem te gljive, reakcija organizma je sve jača i može čak dovesti do fatalnih posledica. Mislim da sada niko ne koristi tu gljivu, ranije jeste, čak je u udžbenicima opisana kao jestiva gljiva, odnosno u gljivarskim priručnicima, ali već duže vremena se zna da nije jestiva. Ta gljiva nije atraktivna ni izgledom ni ukusom, pa na svu sreću ne znam da li uopšte ima zabeležnih tih trovanja u Srbiji”.

Možete li nam navesti neke primere rizičnog ponašanja, da posluže kao nauk drugima?

“Što se tiče pojedinačnih slučajeva trovanja, sećam se kada je čovek lakomisleno ubacio neke gljive u jelo, pa tek onda me kontaktorao da pita da li je bezbedan. On se nije otrovao srećom, ali ovde imamo primer rizičnog ponašanja. Veoma težak slučaj desio se kada su ljudi ubrali gljive, ne znajući šta je u pitanju, a bila je otrovna gljiva u narodu poznata kao ludara i gde su te sirove gljive dali deci da jedu. Ne znam sve detalje, ali prvo: gljive se ne jedu sirove jer se mnogi otrovi neutrališu spremanjem, a još manje gljivu koju ne poznajemo, a ponajmanje se daju deci. Čista je sreća bila što se sve završilo sa lakšim simptomima”.

Naš sagovornik kaže da, kada je ovih dana prošao niškom pijacom i na tezgi gde su se prodavale gljive, uočio vrstu koja nije otrovna, ali je vrlo gorka, pitao je prodavca da li zna šta prodaje, odgovorio je da ne zna, ali da zna da nije vrganj. Ja sam rekao “ ajd izvoli probaj, na šta je on gledao gljivu, preturao po rukama, seckao nožem i posle nekog vremena odgovorio “ znate šta, ja u stvari nikad ne probam”, kaže Vučić.

Dakle, ljudi prodaju nekad ono što ni sami ne konzumiraju, a zapravo i ne znaju o čemu se radi”. “Rekao sam da je ukloni i mnogo je takvih primera, često sam se i svađao sa prodavcima gde sam našao da prodaju gljive koje su poznate kao otrovne, na sreću ne ovako teške otrovnice, ali su to bile gljive koje mogu da izazovu mnogo problema onom ko ih konzumira”, ističe Vučić.