Rukom pisane čestitke otišle u zaborav
Nekada su se krajem decembra poštanski sandučići punili šarenim kovertama. Čestitke su stizale iz drugih gradova, sela, pa čak i iz inostranstva. Nosile su rukopis, toplu rečenicu, ponekad i miris doma. Slale su se sa pažnjom i nestrpljenjem su se čekale. Do kraja osamdesetih godina prošlog veka, slanje novogodišnjih i božićnih čestitki bilo je gotovo obavezna, ali pre svega lepa i lična navika.
Porodice su zajedno birale čestitke u knjižarama, pisale poruke, lepile marke i odlazile do pošte. Čestitke su se čuvale, slagale na police ili uz jelke. Bile su dokaz da se neko setio, da je odvojio vreme da napiše nekoliko reči baš za vas.
Devedesetih godina, a naročito sa dolaskom mobilnih telefona, interneta i društvenih mreža, ova navika je počela da nestaje. Brze poruke, masovni SMS-ovi, „copy-paste“ čestitke i emotikoni potisnuli su rukopis i kovertu. Današnje čestitanje traje nekoliko sekundi – klik, poruka je poslata svima odjednom. Praktično, ali bez lične topline.
Ipak, u nekim zemljama tradicija slanja čestitki i dalje živi. U Velikoj Britaniji i danas se u ogromnom broju šalju božićne i novogodišnje čestitke, naročito među starijim generacijama, ali i u porodicama koje neguju tradiciju. U Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, kao i u skandinavskim zemljama, papirne čestitke su i dalje znak pažnje i poštovanja, naročito u poslovnoj komunikaciji. U Japanu, novogodišnje čestitke (nengajo) predstavljaju važan društveni običaj i šalju se u milionskim količinama, sa posebnom pažnjom na pravilan stil i vreme isporuke.
Zašto smo ih mi prestali slati? Možda zbog užurbanog života, možda zbog digitalnog komfora, a možda i zato što smo zaboravili koliko malo pažnje nekome može da znači mnogo. Papirna čestitka zahteva vreme – da se izabere, napiše, pošalje. Upravo u tom vremenu je njena vrednost.
U svetu brzih poruka, vraćanje starim običajima deluje kao mali bunt protiv površnosti. Jedna čestitka, nekoliko iskrenih reči rukom napisanih, mogu vratiti osećaj bliskosti koji nam često nedostaje.
Možda je baš Nova godina pravo vreme da se setimo kako se nekada čestitalo – sporije, tiše, ali srcem.
