Sačuvajmo najbolje ljude

Znali smo da aplauz može biti protokolaran, gromoglasan, dugotrajan, zaslužen, planiran ili spontan, ali na svečanom prijemu doskorašnjeg komandanta Kopnene vojske generala-potpukovnika Milosava Simovića u niškom Domu Vojske Srbije uverili smo se da se aplauzom može izraziti i ljubav, empatija, duboko poštovanje ne samo za uspešnu vojnu karijeru jednog oficira, već i vera u veličinu čoveka koji  iza sebe ostavlja velika dela. Predsednici opština i gradonačelnici juga Srbije, čelni ljudi brojnih privrednih, prosvetnih, zdravstvenih i drugih institucija, predstavnici medija, kulturne sfere i prijatelji su u frenetičan, beskrajno dug, rečit aplauz ulili sve što misle o generalu koji je po zvaničnim saopštenjima prevremeno penzionisan pet meseci ranije.

Od samog general-potpukovnika Milosava Simovića smo na prijemu saznali da ostaje u službi, zahvaljujući angažovanju načelnika GŠ VS, ministra odbrane i pre svega predsednika Republike Srbije, ali je očigledno još uvek nejasno na kojoj dužnosti, pošto već to nije nedvosmisleno rečeno. Preostaje nam da verujemo da će ta nova dužnost biti prava, dostojna briljantne vojničke karijere, ratnih iskustava, dobijenih priznanja i svega ostvarenog u karijeri generala Simovića.

Da li je general-potpukovnik Milosav Simović uopšte morao da bude prevremeno penzionisan? Ovo pitanje su odmah postavili neki ljudi iz vojnih krugova, ali i iz celokupne srpske javnosti, poput novinara, istoričara, vojnih analitičara i gotovo svih patriotski nastrojenih ljudi koji su preplavili medije, portale i društvene mreže toplim ličnim iskazima o generalu Simoviću, nevericom i zbunjenošću pred činjenicom da takav Srbin, vojnik, profesionalac i patriota odlazi u penziju, i to prevremeno.

Ne bih u ovom trenutku da se bavim zakonskim osnovama ovog postupka, pošto ih i ima i nema, ali verujem da je opravdano zapitati se da li kao država i vojska možemo sebi dozvoliti luksuz da se olako odričemo najboljih, najiskusnijih, najvrednijih. Primer generala Simovića može da otvori debatu, ne samo u Vojsci Srbije, nego i u celokupnom društvu, o potrebi da se pragovi penzionisanja značajno promene i pomere. Zašto ne bi, na primer, zakonski rešili da oni koji žele, a vrede, ostanu u Vojsci Srbije barem do šezdesete godine, kao što je to slučaj u mađarskoj vojsci Ili i duže, pošto se starosna granica za penziju podiže svuda u Evropi, uključujući i vojna lica. Komandant Kopnene vojske Ruske federacije general Saljukov penzionisan je nedavno u 72.godini života, dok u Srbiji profesori univerziteta odavno mogu da rade do sedamdesete godine. Hteli ili ne, o ovome će morati da se razgovara i pronađe način da oni koji zaista vrede, imaju ratno iskustvo, dokazani u patriotizmu, ostanu da što duže rade na korist vojske i države kojima služe.

Da se vratimo, ipak, na početak ove priče i onaj aplauz. Mnogo je ovih dana napisano o general-potpukovniku Milosavu Simoviću i ne pada mi na pamet da ponavljam njegove uspehe u vojnoj karijeri, odlikovanja, prevremena unapređenja, nagrade države, gradova i opština. U moj aplauz sam ja ugradio neke detalje, manje poznate, ali u toj meri upečatljive da su mi odavno rekli kakav je to čovek, kakav oficir i koliko on voli, kako sam kaže, Srbsku vojsku. Slika prva: mladi oficir teško ranjen leži na VMA, mesec dana gleda samo jednu tačku na plafonu. Dolazi mu majka da ga poseti i videvši ga svog u zavojima pita „ Sine moj, gde da te majka poljubi“, a on odgovara „ U glavu majko, u glavu, tu me nije pogodilo“. Simoviću je sledovalo višemesečno bolovanje, ali on se odmah javio u svoju jedinicu, u trupu, stao na čelo stroja i predvodio fizička vežbanja. Geleri u telu su boleli, ali snaga uma i volje je zaboravila na njih, podsete ga i danas samo aparati na aerodromima koji počinju da pište kada on prolazi. Slika druga: Mladi oficir je sada komandant brigade, ali Nove godine i druge praznike dočekuje, kao i ranije, sa svojim vojnicima, na najtežim mestima. Krenuvši na doček Nove godine u bazu na administrativnoj liniji sa Kosovom i Metohijom, nailazi na smetove i neprohodan put. Mnogi bi se vratili, ali ne i tadašnji pukovnik Simović. Vraća svog vozača, a on uz brdo, korak po korak, zakasnio je na ponoćni doček, ali stigao da vojnicima čestita praznik. Na isti način je sa vojnicima boravio i na položajima iznad Preševa, u ratovima… Slika treća: Odlučio komandant da formira fudbalski, kasnije i košarkaški klub, stvara spomen sobu, kasnije i muzej, problemi veliki, čini se nerešivi, pojedina slova zakonskih propisa brane, sprečavaju, ali Simović uporno, neumorno, neimarski, birajući tim najboljih saradnika, čini da sve postaje moguće. Možete ta dela sada nazivati kako god hoćete, ali komanda Kopnene vojske danas izgleda potpuno drugačije nego li pre desetak godina, mesto je to za hodočašća, mesto gde se slave poginuli i živi heroji.

Čudo je učinjeno i sa Domom vojske, nova velika sala, uređeni prostori. Brigade i bataljoni Kopnene vojske imaju danas velelepne monografije, na ponos prošlih i sadašnjih generacija. Dugo bi trajalo da nabrajam čega sve ne bi bilo bez general-potpukovnika Milosava Simovića, o sličnim detaljima bih mogao i roman da napišem. Dosta. Neka ti je sa srećom generale Simoviću, šta god te čekalo u budućnosti, znam da ćeš uvek izgarati za svoju Srbiju, vojsku i saborce. Parafraziraću za kraj naslov jedne poznate knjige- Generalu će uvek imati ko da piše!

Z. Miladinović