Veza između prošlosti i sadašnjosti, a ne zbir slučajnosti

Posle tragedije kakvu Srbija ne pamti, mnogo je pitanja bez odgovora.S druge strane, nikad više „stručnjaka“ koji svakodnevno u medijima razglabaju o dečaku ubici i nesrećnoj dečici koju je pobio, zavivši u crno i njihove porodice i sve nas, celu Srbiju. I svi se u jednom slažemo- škola je degradirana, nastavnicima je autoritet srozan na najniže grane, roditelji se ne posvećuju deci u meri u kojoj bi trebalo. A opet, dugoročno rešenje se ne nazire.

Potražili smo mišljenje kompetentnog sagovornika, prof. dr Dragana Todorovića, sociologa iz Niša.

Očigledno je da negde grešimo. Svi. Gde tražiti uzrok tragedija koje su nas nedavno zadesile, šta pod hitno treba menjati kako bismo se, kao društvo, vratili u normalu, poštovanju moralnih vrednosti?

– Sociologija kao nauka podučava da događaji koji se dešavaju nisu zbir slučajnosti, već uzročno posledičnih veza koja postoji između prošlosti i sadašnjosti. Prema tome, ni ovo što se desilo nije slučajno, ali je vrlo teško dati instant odgovor, kaže profesor Todorović. I mediji i pojedini ljudi koji se predstavljaju da dolaze iz akademskih krugova hoće da nekako to predstave jednostavnim objašnjenjima. Mislim da je to pogrešan put. Da su jednostavna, verovatno se ne bi ni desilo ovo što se desilo. Dakle, treba pokušati sagledati niz različitih aspekata koji su, neki više, a neki manje, doprineli celoj situaciji. Ako bi govorili o najopštijim uzrocima svega ovog što se zbiva, oni se sigurno mogu sistematizovati u nekoliko grupa.

– Ja bih to posmatrao iz tri ugla: prvi je da smo mi traumatizovno društvo poslednjih trideset godina. Traumatizovano društvo koje se ne leči, nego se na jedan sloj nadovezuju neki novi slojevi, neke traume od ranije rađaju neke nove. To je proizvelo niz anomalija, negativnosti, kojima se bave različite discipline, pa i sociologija. To bi bio jedan segment. Drugi, pod ruku, ako smem tako da kažem, sa traumatizovanim društvom, ide jedna kultura nasilja koja najpre na kašičicu, a onda je vremenom postala sastavni element našeg svakodnevnog života. Dakle, element koji se gleda, sluša, čita, ako hoćete, čak i piše. Mi počinjemo da razmišljamo na taj način. Jedna sveopšta kultura nasiljla koja ne samo da se ne sankcioniše, nego se i dodatno podstiče različitim aktima i pre svega, ponašanjima nekih ličnosti koji bi trebalo da budu uzori za drugačije oblike ponašanja. I treći, vrlo važan segment, a tom trećem segmentu je suštinski pripomogla korona koja nas je zadesila kao svetski fenomen i koja je dodatno napravila otuđenje ljudi, izopštavanje iz svakodnevnog života. Ljudi su se, delom zato što su morali, delom zato što su čak i neke predispozicije imali – mlade generacije koje su otvorene za sve te uticaje, nekako su se, imam utisak, odvojili od svakodnevnog života, realnog života, kaže poznati sociolog.

Internet koji je u međuvremenu postao to što jeste, dakle svakodnevnica na neki svoj način, otvorio je jedna potpuno nova vrata za nove generacije dece koja su pronašla paralelne živote u toj kompjuterskoj realnosti. Kad se te tri stvari udruže, traumatizovano društvo, kultura nasilja i jedna prevaga sajber sveta, paralelnih života, sve je to na neki način izmiksalo naročito ove nove gerneracije dece koja sada stupaju na životnu i društvenu scenu i na svoj način, kroz sebe propuštaju, kroz sopstvene filtere, sve to što se zbivalo.

Kako objašnjavate podršku dečaku ubici K.K. na društvenim mrežama, mogli smo da vidimo da su pojedina deca, tinejdžeri, njega veličali kao svog idola i nakon toga imamo lanac nasilja u kojima su akteri mladi?

– Verovatno bi se ovo moglo nadovezati na sve što sam rekao. Mislim da današnja deca vode dve vrste života – jedan ovaj koji treba za sirovu egzistenciju i drugi, koji je za njih zapravo zamena za ovu realnost. To što je uradio nesrećni K.K. i to što sad imitiraju njega, to je zapravo imitiranje nekakvih života koju oni u toj paralelnoj stvarnosti vide i praktično žive.

Što video igrice, što nasilna kultura, sve se to preselilo u stvarni život i sad je njima na tim svojim društvenim mrežama, u tim paralelnim životima, najveća satisfakcija da ih neko podrži ili osudi. Mera između osude i podrške je mera koliko smo mi patološko društvo, a izgleda da jesmo i da nam predstoje duboke temeljne promene, prvenstveno možda iz ugla porodice i škole. S jedne strane, porodica pritisnuta ovim neoliberalnim kapitalizmom koji od njih sve više traži, a i sve manje vremena ostavlja da se bave svojom decom. Porodica je prepustila decu školi, škola se u svemu tome nije najbolje snašla, a delom je i ozbiljno pritisnuta administrativnim obavezama koje sistem izmišlja iz dana u dan. Oni više nisu autoritet za decu, ne snalaze se u tim njihovim paralelnim svetovima i postali su, eto, neka trenutna situacija koja treba da im oduzme neko vreme. Stvarni život koji deca žive je na nekom drugom mestu, ne na ovom ovde. Njima nema ko da kaže da je ovo što oni rade loše. Porodica koja nije sa njima i ne razgovara, škola koja je izgubila autoritet da to čini, političari u svakom slučaju ne i onda su oni ostali prepušteni sami jedni drugima, koliko mogu svojim moralnim, intelektualnim kapacitetima da mere šta je dobro, a šta loše.

Kao društvo, a to znači i kao porodica i kao vaspitno obrazovni sistem, moramo više da razgovaramo sa decom, da ih upoznajemo sa ovim što jeste ipak, stvarnost u kojoj oni realno žive i u kojoj će morati u budućnosti da žive, da napuste tu praksu paralelnog života i da se više vrate stvarnom životu. Meni je nepojmljivo bilo kada sam čuo da to dete ili bilo koje drugo, nema najboljeg druga ili drugaricu. Ako se vratimo malo unazad, u vreme kad smo bili mladi, kako je bilo moguće da nemaš najboljeg druga ili drugaricu?

– Dakle, roditelji moraju da počnu da se više bave sopstvenom decom, jer, konačno, kakvi su to roditelji koji nemaju vremena za sopstvenu decu, a kamoli tek za decu u vaspitno obrazovnom procesu u osnovnim i srednjim školama, zaključuje profesor Todorović.