Birokratijo i Bogu si teška

Mislio sam da će to što treba da uradim u opštini biti jednostavno. Meni to nije ni bilo potrebno, ali je ljudima u visokoškolskoj ustanovi, u kojoj sam zaposlen, bilo od značaja da se u mojoj radnoj knjižici upiše da imam zvanje doktora nauka. Poneo sam sa sobom ličnu kartu, radnu knjižicu, pečatirano i zavedeno Uverenje o položenom doktorskom ispitu na Filološkom fakultetutu i stao u red na šalteru opštinskih službi. Službenik na šalteru je pažljivo zagledao dokumenta, sumnjičavo čitao Uverenje, zvao telefonom, konsultovao se i posle desetak minuta mi definitivno saopštio da on ne može da ništa menja u radnoj knjižici sa Uverenjem, već da mu je potrebna Potvrda. „Zašto?“ – pitao sam, uzgred objašnjavajući da su potvrda i uverenje jedno te isto. Službenik me nije ni slušao odgovorajući da ima takvo naređenje od šefa. „Mogu li da razgovaram sa šefom“ – rekoh, na šta on slegnu ramenima i reče „Ako bude želeo da razgovara sa Vama“. Razgovaraće, pomislim u sebi, probijem se kroz red čuvara do kancelarija na spratu, pronađem pravu i uđem kod sefa, koji je, ispostavilo se, bila šefica. Objašnjavam šefici zašto sam došao i da mi nije jasno zbog čega ne može da mi se upiše potrebna kvalifikacija u radnu knjižicu. Ona nadobudno tvrdi kako je to zapisano u njihovim pravilnicima i da oni tu ništa ne smeju da menjaju. „Mogu li da vidim pravilnik?“ upitah. Zbuni se malo šefica, pronađe negde u fioci službenog stola pravilnik, poče da čita, ali odjednom utihnu. Brzo skočim sa stolice, priđem i dok se još uvek nije pobunila vidim da u pravilniku piše potvrde, a u zagradi uverenja, sertifikati i druge isprave, što će reći da je to sve potpuno isto. Nasmejan se vraćam na stolicu, oduševljen, kada gospođa ili gospođica reče da ona, ipak, sve to mora da proveri sa Beogradom. U Beogradu, naravno, sve bolje znaju, neki šefovi su tamo, ali đavo mi ne da mira i upitah „Zašto, kada u Vašem Pravilniku piše da je to isto?“. Šefica i ne odgovora, samo grozničavo okreće telefone u Beogradu, ali, ko za pakost, niko se ne javlja. „Mora da su na sastanku“ – uviđajno mi objašnjava. Traje to satima. Neugodno joj je da mi kaže da izađem, a ja uporan.

Posle nekoliko sati zazvoni telefon. Beograd se javlja. Diskutuju, čitaju pravilnike, šefica objašnjava da je čovek još tu i da čeka, šef iz Beograda zove svog šefa i posle mnogo preganjanja, niška šefica mi reče da odem na šalter i da će ona javiti službeniku da upiše šta treba. Službenik na šalteru besan, šta će, mora da sluša šeficu, proverava da nije istekla lična karta, traži dlaku u jajetu, ali na kraju mora da upiše. Pobeda je moja, velika.

Dolazim kući sav ponosan i zatičem obaveštenje da se javim privatnom izvršitelju. Javljam se pokorno i dobijam rešenje da sam dužan da platim osamdeset hiljada dinara na ime nekog duga za struju, koju inače redovno plaćam. Čitajući rešenje gotovo odmah primetim da ime, prezime i matični broj jesu moji, ali i da adresa i datum rođenja nemaju nikakve veze sa mnom. Skrećem pažnju privatnom izvršitelju na nepodudarnost matičnog broja i datuma rođenja, ali on kaže da ga to ništa ne interesuje i da se obratim sudiji u Opštinskom sudu koji je rešenje o izvršenju doneo. Uspevam, preko nekih veza, da dođem do sudije, koji me hladno sasluša i kaže. „Pa kako ja da znam da to nisi ti“. Upitam ja “A kako znaš da sam to ja?“  Neće čovek više da razgovara, upućuje me da platim, a ako mislim da nešto nije u radu da podnesem tužbu sudu, koja će se rešiti, pomislih ja, za desetak godina ili nikad. Reklamacija u „Objedinjenoj naplati“ nije ni mogla da se podnese pošto je sudsko rešenje već doneto, tako da mi je jedino preostalo da zovem drugare novinare. Tužno-smešna priča je tako sutradan osvanula u Blicu, Kuriru, na RTS-u i drugim medijima. Nećete verovati. Birokratija je počela da zove istog trenutka, izvinjava se, pa samo ste trebali da dođete, biće sve ukinuto, ma kakvo sudsko rešenje, izvolite na kafu, samo nam se javite ako nešto zatreba…

Još jedna velika pobeda. Neće više biti toga, siguran sam. Uzimam telefon i počnem da gledam uspomene na Fejsbuku od tog dana, a na jednoj slici supruga pokazuje venčani list fotografu. Uvećam malo, kada lepo vidim da na venčanom listu u podacima za moju suprugu piše prezime Mladenović, a ne kako bi trebalo Miladinović. Zar opet, pa ovo dokazivanje će trajati…………

Birokratska uprava je postojala delom i u drevnom Egiptu, Rimskom carstvu, rimokatoličkoj crkvi, na dvoru carske Kine, ali je svoj vrhunac doživela rađanjem modernih nacionalnih država. Jasna linija zapovedanja i kontrole trebalo je da spreči nedozvoljene radnje grupa i pojedinaca, ali je vremenom ta hijerarhijska organizacija ubila svaku kreativnost i potencirala ulizičko ponašanje prema nadređenima. Birokratija je vremenom sama sebi povećavala broj službenika i opseg posla i to u toj meri da se više nije znalo ko šta radi, tako da je šetanje stranaka od vrata do vrata postala potpuno normalna pojava. Danas, gotovo da nema čoveka koji birokratiju državne uprave, javnih preduzeća, bolnica i drugih ustanova ne bi opisao rečima nesposobnost, formalizam, neefikasnost, klasa koja je sama sebi dovoljna. Ljudima posebno teško pada što se birokratija prema njima ne odnosi kao prema ljudima, već kao prema predmetima. Činjenica da nijedna vlast, u mnogim društvima, nije uspela da promeni suštinu birokratije, govori da je borba protiv birokratije, za koju se mnogi zalažu, sizifovski težak posao.

Zoran MILADINOVIĆ