Uloga medija u izveštavanju o nasilju
Nesumnjivo je da mediji drže ključ kojim se kreira javno mnjenje i donošenje javnih odluka ili zakona o nasilju u porodici, te da mogu uticati na razvoj građanskog društva, mobilizaciju javnosti i institucija da aktivnije reaguju na slučajeve nasilja i poštovanje ljudskih prava koja se u ovakvim situacijama krše. Na prvi pogled, i drugi, i treći, nasilje u porodici je značajno zastupljeno u srpskim medijima, što bi se reklo da je dobro, ali analiza medijskog pristupa porodičnom nasilju govori, ipak, da je reč pre svega o kvantitetu novinarskih tekstova, televizijskih priloga ili sadržaja za portale.
Kvalitet medijskih priloga o nasilju u porodici je već nešto sasvim drugo i može se bez preterivanja reći da beležimo nikad niži nivo vrednosti medijskih sadržaja u Srbiji o porodičnom nasilju.
Krenimo redom.
Prvo, analitičkih i istraživačkih medijskih priloga o porodičnom nasilju gotovo da nema ili su tako retki da se mogu zanemariti. Zašto je to tako? Odgovor verovatno treba potražiti u činjenici da analitički i istraživački pristupi zahtevaju mnogo veći rad novinara, pošto je potrebno i prikupiti mnogo više relevantnih informacija o nasilju u porodici sa različitih izvora, nego li što se to uobičajeno čini.
Potrebno je, svakako, da novinar ima i odgovarajuće obrazovanje, kako bi na osnovu prikupljenih činjenica i podataka mogao da analizira, upoređuje, predviđa, što najčešće nedostaje sadašnjim generacijama novinara.
Ne sme se prenebregnuti ni pojava da sami vlasnici ili urednici medija traže da se sve uradi brzo, s lica mesta, atraktivno, što je situacija koja sigurno ne pogoduje analitičkom i istraživačkom novinarstvu. Prava je šteta što je to tako u Srbiji, pošto bi nam tek analitički i istraživački tekstovi ili televizijski prilozi omogućili da sagledamo stvarne razmere nasilja u srpskoj porodici, uzročno-posledičnu vezu nasilnih događanja, mogućnosti preventive i koraka države i društva na eliminisanju ovakvih pojava ili bar njihovom svođenju na minimalni nivo.
Postoje , na primer, statistički podaci da je u doba korone virusa došlo do porasta nasilja u porodici od trideset odsto, ali nismo imali priliku da vidimo analizu te pojave od strane nekog srpskog medija, da se upoznamo sa mišljenjima zdravstvenih radnika, psihologa, socijalnih radnika ili policajaca na tu temu.
Iz medijskih priloga tek naslutimo da je, na primer, žrtva prijavljivala nasilnika nadležnim institucijama pre tragičnog događaja, ali skoro nikada ne vidimo poslenike medije da tragaju, pronalaze odgovorne ili da traže kažnjavanje onih koji su i po službenoj dužnosti morali da zaštite žrtvu. Jasno je da i mnogi drugi dragoceni podaci, informacije i naučna istraživanja ne nalaze potreban odjek u medijima iz već pomenutih razloga.
Drugo, analiza medijskih priloga o nasilju u porodici ukazuje i na jednu, može se slobodno reći, diskiriminatornu pojavu. Reč je o činjenici da se ni u jednom mediju neće pojaviti informacija o blažim oblicima porodičnog nasilja, sem u nekim karakterističnim slučajevima, dok će se skoro svi mediji pojaviti na licu mesta kada se dogodi pogibija žrtve porodičnog nasilja. Kuća žrtve, njena porodica, komšiluk, postaju tada žrtve i medijskog nasilja. Novinari gotovo da više liče na lešinare koji prekopavaju po intimnostima, koriste se najgori mogući izrazi, igra se na kartu niskih strasti, a sve u cilju koristoljublja i želje da se televizijskoj stanici poveća gledanost ili omogući veći tiraž prodatih novina.
Pravo javnosti da zna se grubo zloupotrebljava, a u izveštavanju o tragičnim slučajevima porodičnog nasilja skoro da se ne poštuju ni pravne odredbe, na primer o pretpostavljenoj nevinosti optuženog, a ni odredbe samih novinarskih kodeksa.
Koji su to karakteristični slučajevi kada mediji izveštavaju i o blažim, ponekad i nepostojećim, slučajevima nasilja u porodici? Reč je uvek, ali baš uvek, o poznatim ličnostima, starletama, pevačicama, sportistkinjama. Ne može se reći da je u takvim situacijama reč o izveštavanju, više bi se to moglo nazvati feljtonom ili da su to serije sa beskonačnim nastavcima.
Sapunice su, naravno, pravi naziv za te feljtone i serije, u kojima saznajemo gotovo sve, i ko je sedeo za stolom, i ko je podviknuo, ko pozvao policiju, istražni organi reaguju momentalno, izjave daju svi učesnici događaja, čak i kad imamo najobičniji postupak da neko ustane od stola. Medijsko čerečenje, najverovatnije uz pristanak i oštećenih i krivaca, traje beskonačno dugo, razglaba se o tome ko se s kim dopisivao, iznose pikantni detalji, podilazi se širokoj publici.
Žalosno je sve to, pošto s jedne strane imamo pojavu da je nemoguće da se u medijima pojavi naznaka ili prve pojave nasilja u porodici kod nepoznatih ljudi, dok se poznatima daje beskonačno prisustvo u medijima po osnovu nasilja u porodici, čak i kada nema ni prijave policiji.
Zlo nije od juče. Nastalo je sa tabloidizacijom medija, a pod tabloidnim većina ljudi podrazumeva sve što je primitivno, nisko, neprofesionalno, nešto što je namenjeno masi. Nema ni potrebe šire se baviti tabloidnim novinama i televizijama, imajući u vidu da bi se time zapravo dao veći značaj tim medijima nego li što zaslužuju.
Na ovom mestu, ipak, moramo podvući da se u pojedinim medijima, pogotovo u rijaliti programima i napisima neodgovornih novinara, gotovo reklamiraju postupci nasilja u porodici, silovanja i drugih devijantnih pojava. Mora se tome stati na put, ukoliko želimo da budemo društvo sa pristojnim etičkim vrednostima.
