Ekonomsko nasilje u porodici – tema o kojoj se ne govori…

O ekonomskom nasilju u porodici u Srbiji se retko govori. S obzirom na to da predstavlja relativno nepoznat pojam, žrtve, ali i svedoci, ga retko prepoznaju. Čak i kada u tome uspeju, ne znaju kome se mogu obratiti za pomoć. Za razliku od fizičkog, psihičkog i seksualnog, stiče se utisak da je ekonomsko nasilje, kao oblik nasilja u porodici, pojava sa kojom nismo u dovoljnoj meri upoznati kroz sredstva javnog informisanja i koje često nije prepoznato kao oblik nasilja.

Kako bismo podigli svest građana i ohrabrili sve žrtve ekonomskog nasilja da prijave nasilnike o ovoj temi, razgovarali smo sa Marinom Miljković, psihologom u Domu zdravlja Niš.

Ekonomsko nasilje je oblik psihičkog nasilja koje se ispoljava kontrolom nad finansijama, uz uskraćivanje ekonomnskih resursa, potrebnih za zadovoljavanje potreba žrtve ili sprečavanja da obavlja ekonomsku aktivnost.

– Nasilnik žrtvi brani da zaradi sopstveni novac, onemogućava joj zaradu fizičkim ili psihičkim nasiljem, tako da ona ne može da ide na obuku za posao, ima kontrolu nad njenim bankarskim računima, kreditnim karticama kako bi bio siguran da samo on može da određuje kako se novac troši, kaže psiholog Marina Miljković.

Ona ističe da ekonomsko nasilje predstavlja i sprečavanje starog lica da koristi svoje zakonite prihode u vidu tuđe nege ili penzije ili korišćenje tih prihoda nenamenski, uslovljavanje starih da prepišu deci ili srodnicima nekretnine, a onda dolazi do njihovog zanamerivanja.

Posledice ekomskog nasilja su ekonomska zavisnost žrtve od nasilnika i uticaj na fizičko i psihološko zdravlje, odnosno mogućnost razvoja depresije, anksioznosti i psihosomatskih bolesti, ističu stručnjaci.

– Za rešavanje ovog problema potrebna je dugoročna strategija koja će da uključi sve sektore društva, od zakonodavnog okvira koji će osigurati strože kažnjavanje počinilaca nasilja, veći broj aktivnosti i edukacija koje će ukazati na ovaj problem i omogućiti žrtvi da prepozna ekonomsko nasilje, stvaranje zajednica u kojima se neguje kultura nediskriminacije i rodne ravnopravnosti, kao i poštovanje ženskih prava kojima se omogućava da budu ekonomski nezavisne kao muškarci, zaključuje Miljković.

Da li i na koji način Romkinje mogu prepoznati ekonomsko nasilje, pitali smo Anu Saćipović iz udruženja Romkinja Osvit u Nišu.

– Romkinje su generalno, a tu govorimo i o njihovoj deci, devojčicama romkinjama, više izložene ekonomskom nasilju. Veliki broj romskih porodica, pre svega žene Romkinje su nedovoljno obrazovane i nedovoljno konkurentne na tržištu rada. Najveći procent tih žena ulaze veoma mlade u bračnu zajednicu, još nedovoljno zrele da snose sve obaveze i odgovornosti prema porodici. Znači, one rano rađaju, porodica se širi, siromaštvo je ogromno, obično supružnici u romskoj porodici ne rade, kaže Ana Saćipović.

Zahvaljujući Dekadi Roma, mi sada imamo mnogo veći procent obrazovanih i mnogo veći procent zaposlenih Roma i Romkinja, pa je to jedan korak unapred ka rešavanju tog ekonomskog nasilja. Ali, da li ćemo ga rešiti, zavisi pre svega individualno, od našeg društva. Znate li koliko žena sa sedmim stepenom stručne spreme, zaposlenih u stalni radni odnos, vlasnice imovine, trpe ekonomsko nasilje? One su obavezi da partneru daju celu platu! I on raspoređuje platu, ona dobija od njega novac za doručak, za autobuski prevoz do radnog mesta i bukvalno na papiriću napisano šta sve može kupiti tog dana i koliko će platiti.

U trenutku u kojem sada živimo svakodnevno namirnice poskupljuju, zejtin je juče bio 180 dinara, danas je 190. Ona već nema novca da kupi zejtin, a ona privređuje tom domaćinstvu! Situacija je mnogo teža u romskoj zajednici jer je obično sav teret porodice na plećima Romkinje – ona brine o vaspitanju dece, o egzistenciji porodice, o higijeni, ona brine o članovima proširene porodice – svekru, svekrvi i ostalim članovima jer najčešće, zbog siromaštva, oni žive u krugu proširene porodice.

Da bi majka mogla, sa decom ili bez dece, sve zavisi od uzrasta dece, da se bavi sivom ekonomijom, tačnije sakupljanjem sekundarnih sirovina, njoj je neophodno da potroši čitav dan. Ona prepešači čitavu teritoriju grada Niša, od kontejnera do kontejnera, od prodavnice do prodavnice, ističe Saćipović.

-Da li uopšte žene znaju da prepoznaju ekonomsko nasilje?

Najveći procent njih nema vremena, od težine života, da prepozna pod kakvim uslovima živi. Nema vremena da razmišlja o tome jer mora da brine da obezbedi hranu deci, garderobu, školski pribor, a sama sebi je na krajnjem mestu u tom lancu obaveza. Ona nikada nema vremena za sebe i da razmišlja o tome kako živi i kroz šta sve prolazi.

Zato, mi radimo radionice u romskim mahalama, za podizanje nivoa svesti, vezano od vrste nasilja, za fenomen nasilja, za mehanizme za zaštitu od nasilja, o nadležnostima institucija, zakonskoj regulativi, naravno, informišemo ih da postoji SOS broj, da smo svakog dana, 24 sata, za njih dostupne na besplatnom pozivnom broju, da ne moraju da imaju kredit I da nas mogu pozvati, da na ulici mogu zamoliti nekog prolaznika da im da telefon ako nemaju da pozovu jer je poziv besplatan.

Na SOS telefon na romskom i srpskom jeziku do sada smo, od januara do oktobra, imali oko 125 korisnica. Kad kažem korisnica – to su žene koje su koristile usluge SOS telefona i različite vidove podrške i više puta pozivale SOS broj jer one su najčešće okružene svim vidovima nasilja – i ekonomskim i psihičkim i fizičkim. Sve žene, bez obzira na nacionalnu pripadnost i na imovinsko stanje, najčešće prepoznaju fizičko nasilje kao vid nasilja.

Ovim tekstom želimo da ohrabrimo sve žene žrtve da prijave svaki oblik nasilja policiji i nadležnim institucijama ili udruženjima koja imaju SOS telefon za žene žrtve nasilja.