Nasilje nad decom – prevencija je ključ uspeha

Svako društvo, bez obzira na stepen razvijenosti demokratije, ekonomskog i političkog razvoja, svakodnevno se susreće sa pojavom nasilja nad detetom. U Srbiji, do skoro, ova tema nije bila istražena, niti pod lupom javnosti, kako zbog višedecenijskih ratnih i tranzicionih okolnosti, tako i zbog višedimenzionalnih društvenih kriza koje su stvarale pogodno tlo za širenje nasilja uopšte, a posebno prema deci. Napredak je ostvaren u poslednjih desetak godina uz velike napore organa vlasti, institucija i ustanova i uz stalni pritisak zemalja Evropske unije i nevladinih organizacija.

O nasilju nad decom je počelo ne samo da se govori, već i da se glasno i jasno osuđuje, donose se zakoni i odgovorajući propisi, tako da se naša zemlja definitivno udaljava od država trećeg sveta koje i u 21.veku ostaju u civilizacijskom, kulturološkom i vrednosnom zapećku po ovom pitanju i produžavaju da negiraju nasilje nad decom kao društvenu pojavu i devijaciju. Veća pažnja javnosti i usvojeni zakoni u Republici Srbiji ne znače da je problem u potpunosti rešen, imajući u vidu obeležja mikro socijalnih sredina, primarnih ljudskih zajednica i socijalna i lična svojstva onih koji se nasilno ponašaju.

O nasilju nad decom, vrstama nasilja u srpskom društvu i potezima koje treba preduzeti na sprečavanju takvih pojava razgovaramo sa doktorom socioloških nauka Vidimirom Veljkovićem.

– Nasilje nad decom predstavlja pojavu koja je stara koliko i čovečanstvo – kaže dr Vidimir Veljković.

– U nekoliko faza ljudske istorije dolazilo je do pozitivnih promena u odnosu prema detetu, ali brojna istraživanja govore da nasilje nad decom još uvek postoji, a neki od podataka u tim istraživanjima su jednostavno alarmantni. Međunarodna unija za zaštitu detinjstva u visokorazvijenim zemljama, na primer, tvrdi da roditelji ubiju više svoje dece, nego tuberkuloza, dečja paraliza, dijabetes i boginje zajedno. Posebno je zabrinjavajuća činjenica da su u 85 posto slučajeva žrtve zlostavljanja napadnute od nekog koga su poznavali ili u koga su imali poverenje. Situacija u Srbiji sigurno nije bolja nego li u drugim evropskim zemljama i SAD, moguće da je i mnogo gora, ali mi moramo mnogo toga učiniti i na samom utvrđivanju obima i rasprostranjenosti nasilja nad decom. Samo objedinjen multidisciplinarni rad, saradnja vladinog i nevladinog sektora, uključivanje što većeg broja medicinskih, psiholoških, socioloških, kriminoloških i pravnih stručnjaka i zainteresovanih građana daće rezultate i omogućiti da steknemo pravi uvid u razmere ovog zla.

Profesor Veljković ističe da nasilje nad decom u krugu porodice, pogotovo fizičko i seksualno, dovodi do izuzetno teških posledica po dete koje se ne mogu ni nabrojati.

Institucije, policija i sudovi se najčešće bave vidljivim posledicama porodičnog nasilja u vidu posekotina, opekotina, fraktura ili smrću deteta, kao najtežom od svih – podvlači dr Veljković.

– Često se, nažalost, zaboravlja da se posledice po zdravlje deteta ispoljavaju i u vidu različitih poremećaja u psihičkom razvoju deteta i u njegovom socijalnom funkcionisanju. Zanimljivo je da je ranije u stručnim krugovima vladalo uverenje da je čovek koji napastvuje decu sigurno lud, te da mu je potrebna psihijatrijska pomoć, dok savremena istraživanja sve više dokazuju da je većina nasilnika uglavnom „normalna“ i da su to ljudi koje srećemo u svakodnevnim kontaktima, često imućni i visoko obrazovani.

Mi danas ne možemo unapred reći koja je to vrsta porodice u kojoj se čini nasilje nad decom, naprosto, šablona nema, tako da jedino možemo utvrditi da je nasilje uzrokovano višestrukim spoljnim uticajima sredine i unutrašnjim nagonima pojedinca, što je u sudskoj praksi i dokazano.

Strategija za prevenciju i zaštitu dece od nasilja za period od 2020. do 2023. godine precizira da se nasilje u obrazovno-vaspitnim ustanovama odnosi na sve oblike nasilja koja se dogode u njima ili u okviru obrazovno-vaspitnih aktivnosti. Nasilje nad decom u predškolskim, školskim i vaspitno-popravnim ustanovama je, po svemu sudeći, prisutno decenijama, ali je dugo negirano iz raznih, najčešće, neopravdanih razloga. Kada se zagrebalo ispod površine i kada su vaspitno-obrazovne institucije postale predmet monitoringa, utvrđene su brojne anomalije i devijacije, pa čak i u delu nasilja od strane pedagoga i zaposlenih u tim ustanovama.

Veliki stepen zabrinutosti javnosti izaziva i činjenica o egzistiranju vršnjačkog nasilja. Podaci UNICEF-a za Srbiju navode da je 45,8 odsto dece doživelo verbalno naselje, 33 odsto fizičko i isto toliko socijalno u vidu spletkarenja i manipulativnih odnosa.  Zašto je to tako? Odgovor nije jednostavan, jer kao i kad je u pitanju nasilje u porodici, pravila nema – tvrdi dr Veljković.

– Kada je u pitanju nasilje od strane pedagoga i zaposlenih opravdanja nema i prema istima mora da se izrazi nulta tolerancija propraćena svim pravno administrativnim sredstvima sankcionisanja.

Vršnjačko nasilje je nešto drugo, ono postavlja pitanja odgovornosti na više nivoa, počev od porodice, preko odnosa lokalne zajednice i države prema mladima, pa do uticaja medija na njih.

Profesor Veljković posebno skreće pažnju na takozvano digitalno nasilje ili bolje rečeno svaki oblik nasilja koji nastaje upotrebom digitalnih tehnologija, bilo da su u pitanju socijalno-društvene mreže komunikacije ili da je reč o mobilnim telefonima ili gejming platformama.

– Svako dobro nosi i hiljadu mana – navodi dr Veljković.

– Dugo se mislilo da digitalno nasilje ne postoji ili da su opasnosti od njega znatno manje, a danas se već pouzdano zna da se preko digitalne tehnologije mogu činiti sve vrste nasilja prema deci, počev od psihičko-emocionalnog, seksualnog i strukturnog, preko sklapanja prinudnih brakova, pa i do fizičkog, pošto znamo da je i u našoj zemlji bilo smrtnih slučajeva dece i mladih ljudi baš zbog digitalnog nasilja.

Javno zastrašivanje i izvrgavanje javnom ruglu izazivaju kod žrtvi nasilja takav bes i ljutnju, da posledice trauma koje žrtva doživi jednake su traumama, ako ne i veće, od viktimizacije u stvarnom svetu. Digitalni prostor, po svemu sudeći, stvara mogućnosti da se nasilje nad decom vrši raznovrsnije, perfidnije, čak i da se u jednom trenutku vrši nasilje nad ko zna koliko dece.

Znali smo za dečju pornografiju, znali smo za digitalno nasilje među vršnjacima, ali sada je taj prostor dostupan i velikom broju devijantnih osoba koje, zaparavo, imaju neograničene mogućnosti da dopru do najmlađih. Teško je pretpostaviti, imajući u vidu strahovit napredak digitalnih tehnologija, gde će nas sve to odvesti u pogledu nasilja nad decom.

Prevencija je ključ uspeha u borbi protiv nasilja nad decom. Pravo deteta na zaštitu od svake vrste nasilja zasniva se najvećim delom na efikasnom delovanju najuže sredine, prevashodno članova porodice, učitelja, vaspitača, a potom i socijalnih radnika i pravnog sistema.

Dobro je što je nasilje nad decom osporeno i kažnjivo, ali je jasno da moramo ješ mnogo toga uraditi kako bi iskorenili takve pojave. Nekad je jako teško prepoznati nasilje nad decom, pogotovo u okviru porodice.

U Srbiji je, na primer, rasprostranjena maksima da je batina iz raja izašla i da je telesno kažnjavanje dece gotovo legitimno, pa čak i poželjno sredstvo disciplinovanja dece. Imamo, s druge strane, i pojavu zanemarivanja dece, gde se državne ustanove po pravilu uključuju relativno kasno. Suočavanje sa nasiljem nad decom zato podrazumeva aktivnosti na stvaranju sigurnih, održivih i podsticajnih porodičnih sredina i pružanje specijalizovane podrške porodicama gde postoji rizik od nasilja, a takođe i smanjenje faktora rizika u javnim prostorima i eliminisanje opasnosti iz digitalne sfere.

Ne zaboravimo nikad, DECA SU UKRAS SVETA i zato moramo učiniti sve da im obezbedimo nesmetano odrastanje i razvoj – zaključuje redovni profesor i doktor socioloških nauka Vidimir Veljković.