Svetski dan protiv nasilja nad ženama

Svetski dan protiv nasilja nad ženama, Srbija dočekuje sa 25 ubijenih žena, samo u toku ove godine. Femicid je u porastu i to je nešto što treba da zabrine sve nas, kao pojedince, kao društvo. Često se dešava da žena nikada nije prijavila nasilje i da kasnije čujemo da je nasilnik, suprug ili partner, ubio. Na pitanje da li bi prijavili nasilje, građani Niša za naš portal kažu da bi sigurno prijavili nasilje u svom okruženju i da je oko ovog pitanja potrebno da se uključe sve institucije, država, da se nasilnik kazni što oštrije. Zbog straha od osude okoline i drugih predrasuda, žene na jugu Srbije teže se usuđuju da prijave nasilje.

Mirjana M. Iz Niša kaže da se razvela pre mnogo godina, očuvala decu i sada uživa u životu, a bila je žrtva nasilja. Savetuje svim ženama koje trpe nasilje da ne čekaju nadajući se da će se nasilnik promeniti, nikada neće, poručuje ova pedesetdvogodišnja žena, koja je pre skoro dve decenije napustila nasilnog muža. Snežana S. bila je takođe žrtva nasilja i u početku se nije usuđivala da prijavi nasilnika zbog straha da joj ne oduzme decu. Kad se ipak odlučila, sve je rešeno sudskim putem i sada ima miran život, sa decom. Čim neko primeti da je nasilje počelo, treba odmah rešiti i otići od nasilnika, ističe sugrađanin Slaviša Đ. koji kaže da u kući ima tri generacije žena-majku, ženu i ćerku i da ga jako potrese svaka vest o tome da je neka žena stradala jer nije prijavila nasilje.

Ne stidite se deco, prijavite nasilnika i vratite se svojim roditeljima ili ko vam je blizak, to zlo se nikad ne menja. Sa godinama, takvi muškarci su još gori i tretiraju vas kao roba, poručuje ovaj Nišlija.

Na području grada Niša, od početka januara do kraja novembra, po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, izrečeno je ukupno 1.249 hitnih mera, od kojih 871 hitna mera zabrane učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj i 378 hitnih mera privremeno udaljenje učinioca iz stana. U ovom periodu podneto je 117 krivičnih prijava za nasilje u porodici. Statistički podaci ukazuju da je broj izrečenih hitnih mera za prvih 11 meseci ove godine manji za 11 odsto u odnosu na broj izrečenih hitnih mera 2021. godine.

Sigurna kuća u Nišu će i na ovaj dan, kao i svih dana u godini, raditi i dalje na prevenciji nasilja i edukaciji stanovništva. Sonja Šćekić, direktorka Sigurne kuće, kaže da je porodica mesto gde bi svaka žena trebalo da se oseća najbezbednije, najsigurnije, najvoljenije, ali nažalost, to ne bude uvek tako, ističe Šćekić i dodaje da veliki broj žena trpi nasilje u porodici.

– Činjenica je da je u Srbiji svaka druga žena doživela psihičko, a svaka treća fizičko nasilje. Što se tiče neprijavljenih slučajeva nasilja, pretpostavke su da se tek svaki dvadeseti slučaj prijavljuje. Od početka godine, u Nišu je u Sigurnoj kući boravilo 38 žena i 45 dece. Prošle godine, za isti period, u ustanovi je boravilo 36 žena. Na osnovu podataka naše ustanove, ne mogu da kažem da je taj broj nešto značajno povećan, ali ako uporedim situaciju od ranijih godina, mogu da kažem da je od stupanja na snagu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, manji broj korisnica u našoj ustanovi. Od stupanja Zakona na snagu, mi na smeštaju imamo od 90 do 100 korisnika, što nije bio slučaj ranije. Mi smo, na primer, 2016. godine na smeštaju imali oko 140 osoba. Međutim, i ovo je jako velika brojka – i jedna žena koja doživi nasilje je velika brojka i upravo je zbog toga jako važno i da govorimo o ovoj temi i radimo na prevenciji i da mi, kao ustanove socijalne zaštite i vi kao mediji, stalno ukazujemo na ovaj problem i da stalno edukujemo žene da, ukoliko se nađu u situaciji nasilja, to i prijave.

Kakva su vaša iskustva, da li se neke žene i vrate nasilniku ili se trude da se osamostale i odu od njega?

– Dešava se da se žene vrate kod partnera koji je bio nasilan prema njoj. Ta odluka je njihova lična odluka, to moramo da znamo, kaže Šćekić. Naši psiholozi rade na njihovom osnaživanju. Za razliku od ranijeg perioda, kada se 50 odsto naših korisnica vraćalo nasilniku, sada je to oko 11 odsto. Moramo da razumemo da je negde prisutna i ambivalentnost, one su se udale iz ljubavi, te emocije su još uvek prisutne, nekada smatraju da je zbog dece bolje da se vrate i pokušaju opet. S jedne strane ga i ne vole i mrze zbog svega što im čini, ali odluka je njihova. Imali smo takve situacije da su se vraćale nasilniku, neke su kao razlog navodile da čine to zbog dece, što je pogrešno jer je važnije da deca imaju miran život, a negde je ekonomska zavisnost od nasilnika, ako je žena bez posla, bez krova nad glavom. One se boje i predrasuda društva, da će okolina reći da nije bila dovoljno dobra majka, supruga, takođe ostaju i zbog nade da će se on promeniti. One ostaju dugo u nasilnoj vezi, nadajući se da će se on promeniti, pravdaju to njegovim nezadovoljstvom na poslu, međutim, nasilje poprima sve gore oblike. Te situacije se teško menjaju i jednom nasilnik- uvek nasilnik.

U Sigurnoj kući sa mamama borave i dečica i njima je sigurno potrebna psihološka pomoć, kao i mamama koje su bile žrtve nasilja?

– Imamo 45 dece ove godine na smeštaju, sa mamama koje su bile žrtve. I deca su direktni ili indirektni svedoci i njima je potrebna psihološka podrška, njima je oslabljena pažnja, koncentracija im je loša, budu nervozna i anksiozna, depresivna. Obično deca koja prisustvuju nasilju u porodici ili su i sama žrtve nasilja, imaju i slabiji uspeh u školi, te posledice su zaista velike. Naši stručnjaci, timovi psihologa, rade sa njima kako bi se deca nekako emocionalno distancirala od nasilja.

Koliko u proseku žene trpe nasilje, pre nego se osmele da prijave?

– Ranije, prosek trpljenja bio je 10 godina. Sada, statistika pokazuje da trpe do pet godina, da su ohrabrene da prijave nasilje, govorim o podacima iz Sigurne kuće u Nišu.

Žrtve nasilja nam kažu da im najteže upravo pada psihičko nasilje, razne vrste uvreda, omalovažavanje, ponižavanje i upravo tim psihičkim vređanjem žena gubi samopouzdanje i samopoštovanje. Ona je godinama slušala da je loša majka, loša supruga, da ništa ne zna, da neće moći da se snađe bez njega, pa ne čudi što gubi samopouzdanje. Neke korisnice su rekle da bol od udarca ili šamara prođe, ali uvrede – to ne prolazi.

Još jedna tema koja je jako bolna, kada govorimo o nemoćnim, starijim osobama koje se ne mogu zaštititi same od nasilja, a još više boli kada to nasilje čine njihovi najmiliji-deca ili neko od ukućana.

– Nasilje nad starijim osobama je vrlo teška i bolna tema, tema o kojoj se i ne govori dovoljno jer se najčešće to krije iza zatvorenih vrata. Žene najšeće maltretiraju deca, sinovi, mada imamo jedan slučaj gde je ćerka bila nasilna prema majci, kaže Šćekić. Najčešće se starije osobe primoravaju da prepišu imanje mlađem članu, da ovlaste nekog od ukućana da podiže njihovu penziju, često podižu kredite preko penzije na koje ih primoraju mlađi članovi porodice, a često su i žrtve fizičkog nasilja. Imamo slučajeve da stariji ljudi nemaju dovoljno hrane, lekova, jedna užasno teška situacija. Teško je uopšte razgovarati sa jednom majkom koja je doživela takav oblik nasilja. Ono što je karakteristično za te situacije jeste to da te majke i kada se nađu u toj situaciji, kada borave u Sigurnoj kući zbog nasilja, o svom detetu, tom sinu, trude se da pričaju neke lepe stvari, pa i ako nemaju ništa lepo sada, sećaju se kako su bili dobri i poslušni kad su bili mali i to je veoma teško. I ja to razumem, ni one same ne mogu da shvate da se to dogodilo, ističe direktorka niške Sigurne kuće.

Patrijarhat u ruralnim sredinama takođe može biti jedan od razloga da žene, naročito starije, uopšte ne prepoznaju psihičko i ekonomsko nasilje?

– Da. Moralna je i zakonska obaveza svih nas da brinemo o roditeljima, da im pomognemo, jer su ti roditelji nas čuvali i gledali kako rastemo, naročito je užasno to da kada oni ostare, da se mi prema njima tako loše  ponašamo, kaže Šćekić.

Doktorka Doma zdravlja u Nišu Lucija Hristov Mitić, specijalista opšte medicine i koordinator Tima za borbu protiv nasilja nad ženama kaže da se njima može javiti žena sa iskustvom nasilja, da prijavi nasilje i uradi lekarski pregled na osnovu koga dobija uverenje o povredama, onda se obaveste sve nadležne institucije, a žena upućuje u proceduru prijave nasilnika i dalje rešavanje problema. Tim u Domu zdravlja, od 2012. godine kada je osnovan, do danas, ima konstantan broj prijava koji se godišnje kreće između 30 i 40 žena, a ova brojka nije se menjala čak ni u vreme pandemije kovida. To su žene koje se nama jave, a javljaju se i Centru za socijalni rad, policiji… Mi imamo izuzetnu saradnju i sa Sigurnom kućom i policijom i Centrom za socijalni rad, tako da svi mi koordinarano radimo.

– Ranije je profil nasilnika najčešće bila osoba koja je alkoholičar, nižeg obrazovanja, neko sa psihijatrijskim bolestima, kaže dr Hristov Mitić.

Danas imamo veliki broj prijava žena čiji su partneri, supružnici, visokoobrazovani ljudi, koji su na visokim položajima, a koji imaju tu nasilnu komponentu, tako da generalno imamo profile svih vrsta i svako od nas može biti žrtva nasilja. Nasilnik je najčešće dobar manipulator i teže ga možemo prepoznati, upozorava doktorka Hristov Mitić. Kada žrtva dođe zbog povreda od nasilnika kod lekara, sa njima najčešće dolaze i muževi, kako bi sprečili ženu da iznese problem i kaže istinu lekaru kako je povreda nastala.

Sve aktivnosti koje se organizuju širom Srbije samo su deo kampanje i aktivizma 16 dana protiv nasilja nad ženama, ali na prevenciji i edukaciji moramo raditi svakog dana, deca se moraju učiti od najranijeg detinjstva lepom ponašanju. Ukoliko se ne reaguje na sveprisutnije nasilje, dešava se kasnije da to nasilje iz porodice se  preliva u škole, iz škole na ulice… Stop nasilju-Za miran život!