Nasilje među mladima u porastu – ko je kriv?

Danas se u svetu mnogo više govori o vršnjačkom nasilju, nego što je to bilo ranije, da li to znači da i vršnjačkog nasilja sada ima više?

Nažalost, da. Statistički podaci pokazujuju da se nasilje poslednjih godina povećalo. Oblici vršnjačkog nasilja u 21. veku su isti kao i ranije, ali sada nasilje prate i video-snimci koji, uglavnom, završe na društvenim mrežama čime ono dobija mnogo veće razmere. Nažalost, nasilje postaje sve brutalnije, pa ni smrtni ishodi kod mladih osoba nisu retki.

Kada govorimo o nasilju među vršnjacima moramo da istaknemo da je to poseban oblik nasilja u školi koje učenici namerno i svesno vrše nad drugim učenicima nanoseći im psihičku ili fizičku bol.

Mila S.(17) učenica srednje škole u Nišu kaže da već godinu dana ima problem sa drugom iz odeljenja.

– Ja svakodnevno trpim uvrede od strane jednog učenika, koji ne može da obuzda svoj bes. On sedi pored mene i ukoliko je loše raspoložen počne da me vređa bez razloga. Prošle nedelje je fizički nasrnuo na jednog učenika jer ga je prethodno nešto iznerviralo. Ja to ne mogu i neću da trpim, ne želim da me neko vredja i ne želim da u strahu dolazim u školu.

Ovo su svakodnevne situacije u mnogim srednjim školama u Srbiji. O tome šta je uzrok takvog ponašanja razgovarali smo sa Jelenom Đorđević, specijalistom medicinske psihologije u Domu zdravlja Niš.

– Vršnjačko nasilje je multifaktorska stvar i prosto je nezgodno govoriti o samo jednom faktoru koji utiče na to. Ako govorimo o pojednicu koji je nasilan, onda je tu uglavnom reč o disfunkcionalnoj porodici, ali ne mora da znači da je samo to problem. Nasilnik je usvojio model nasilničkog ponašanja učeći po modelu od strane roditelja. Međutim, to ne mora uvek da bude tako, pogotovo sada kada veliku ulogu imaju mediji i društvene mreže gde se promoviše taj agresivni vid komunikacije. I samim tim i ovo nasilničko ponašanje kod vršnjaka može se javiti bez ovih problema. Stub jeste porodica, ali u ovom periodu prosto moramo prihvatiti da veliki uticaj na vaspitanje naše dece imaju i mediji. I u samim medijima vi imate dosta priča o nasilju, ističe psiholog Jelena Đorđević.

Kada roditelji treba da reaguju?

– Ako je porodica disfunkcionalna i ako tu roditelji komuniciraju na agresivan način, oni to neće primetiti kao problem do trenutka dok se ne desi neka ozbiljna stvar. Mi od najranijeg detinjstva vaspitavamo svoju decu i usmeravamo koje ponašanje je u redu, a koje nije i kroz različite vaspitne mehanizme gledamo da suzbijemo neko ponašanje. Nijedno dete neće krenuti odmah nasilno, da na primer udari druga, prvo će se krenuti od toga da on ne poštuje svoje drugare, da ih vređa, da ne uvažava neke njihove potrebe, prosto gleda da na uštrb drugih zadovolji svoje potrebe itd… Međutim, roditelji na početku ne vide to kao neki veliki problem i nadaju se da će dete usvojiti drugačije i bolje vrednosti, ali ako u tom trenutku ne usmeravamo dete na pravi način, onda ostavljamo otvoren put da se dese i neki ozbiljniji problemi.

Upravo iz tog razloga mnogi psiholozi ističu da decu treba od malena učiti asertivnom načinu komunikacije. Šta to tačno znači?

– Asertivna komunikacija je nešto što svi moramo naučiti, ne govorimo samo o deci već i mi odrasli trebalo bi da je primenjujemo u svakodnevnoj komunikaciji. Ona podrazumeva da nismo agresivni i da ne odgovaramo nasiljem na nasilje, ili napadom na napad, ali nećemo dozvoliti da neko ne poštuju našu ličnost i ugrožava naša prava, već ćemo naći neku “zlatnu sredinu”. Kako bismo to postigli decu treba ohrabrivati da iskažu svoja osećanja, podsticati ih da istaknu svoje mišljenje o nečemu kad god imaju potrebu za tim, učiti ih da se zalažu za svoje potrebe, da se zauzmu za sebe i da uvažavaju potrebe drugih.

Zato, važno je da deca od najranijeg uzrasta znaju da prepoznaju nasilje. Vršnjačko nasilje je opšti društveni problem sa kojim se mnoga deca susreću, a najvažniji je rad na njegovoj prevenciji, upravo zato u niškom Domu zdravlja često organizuju različite edukacije, radionice i tribine za mlade. Ovo nije problem koji se rešava preko noći, stoga je neophodno edukovati decu kako bi znali da prepoznaju nasilje, bilo da se radi o fizičkom ili psihičkom, i ohrabriti ih da to prijave u školi, jer škola jeste mesto gde o tome treba da se govori.