Nulta tolerancija na nasilje

Susret zaposlenih u socijalnoj zaštiti iz zemlje i regiona nedavno u Nišu bila je prilika da porazgovaramo sa njima o problemu porodičnog nasilja koji ispoljava sve veću patologiju i šalje jasan signal donosiocima zakona da se pod hitno moraju preduzeti dodatne mere u cilju zaštite dece i žena žrtava nasilja. Nedavno ubistvo devojčice u Vršcu uznemirilo je javnost, a nažalost, već imamo u javnosti snimak brutalnog nasilja majke nad trogodišnjom devojčicom. Nasilje je u porastu, evidentno. Da li mi kao komšije, rodbina, možemo više učiniti na prevenciji nesreća u porodicama gde je nasilje prisutno? Možemo. Ali, iz nekog razloga, uglavnom to ne radimo. Ne treba se oglašavati kada se nesreća desi i govoriti o tome kako ste dugo znali za nasilje u porodici. Sprečite. Pomozite. Prijavite.

Gde smo mi u odnosu na region i kako biste vi ocenili rad naših centara za socijalni rad, s obzirom na to da u poslednje vreme često možemo videti da javnost proziva službenike, kada se neka nesreća desi?

– Ovo je dobra prilika da se u dva dana razmene iskustva, usvoje nova znanja. Sistem socijalne zaštite nalazi se pred različitim izazovima, samim tim i zaposleni stručni radnici u sistemu socijalne zaštite. Ministarstvo rada, boračke i socijalne zaštite u kontinuitetu prati ta kretanja i naravno, i normativno i finansijski podržava sistem socijalne zaštite i brine o zaposlenima u sistemu. Mi predstavljamo jednu važnu okosnicu društva, predstavljamo važan sistem za pomoć i podršku porodici i pojedincu posebno osetljivih društvenih grupa, znači za decu, mlade, odrasle i starije korisnike koji žive s nama i u našem okruženju, kaže Slađana Čabrić iz Ministarstva rada, boračke i socijalne zaštite.

Nasilje je, nažalost, u svakodnevnom porastu. Brojke o femicidu su uznemirujuće. Da li, po Vašem mišljenju, nešto treba menjati i šta je to što bi moglo da se dopuni, odnosno unapredi?

– Nažalost, svedoci smo porodičnog nasilja nad ženama i decom. Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja je predlagač dve strategije koje se tiču zaštite žena i zaštite dece, porodičnog i partnerskog nasilja, ističe Čabrić. Ono na čemu trebamo raditi jeste umrežavanje sistema. Donet je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, ali svakako treba u što većoj meri da se primenjuje, da se institucije sistema udružuju, da se radi na jačanju i edukaciji stručnih radnika, posebno u prepoznavanju indikatora kada je neki problem u porodici. Svaki indikator ukazuje da postoji neki problem u porodici i to moraju da detektuju, pre svega, zaposleni u predškolskim ustanovama, u školi, u zdravstvu. Jako je važno prepoznavanje i adekvatno prijavljivanje. Prijava treba da bude na vreme, a ne da čekamo da se nagomilaju problemi u porodici i nažalost eskaliraju i da tada dođu u sistem socijalne zaštite. Zato je poruka da se prepoznaju indikatori, da se prijavljuju policiji, Centru za socijalni rad, tužilaštvu, svejedno je. Mi od donošenja zakona radimo koordinisano, u okviru zajedničkog tima i mislim da su te aktivnosti sada na višem nivou, ali pitali ste šta treba preduzeti.

– Moje je mišljenje da trebamo da se umrežavamo, da imamo što više taj integrativni pristup u rešavanju problema kada je zaštita dece, žena, i najosetljivijih društvenih grupa, naglašava naša sagovornica.

Da li mislite da decu treba učiti, edukovati od malih nogu kroz neki školski program, šta znači nasilje i kakve posledice nosi, a ne da čekamo edukaciju kroz projektne aktivnosti civilnog sektora?

– To je neizostavna tema jer deci treba govoriti, decu treba učiti i deca treba da znaju šta je nasilje. Kada govorimo da stručni radnici treba da prepoznaju indikatore, tako isto govorimo i o deci, tako govorimo i o ženama i o starijim ljudima. Veoma često se susrećemo s tim da se žene veoma teško odlučuju da prijave nasilje, zapravo teško i prepoznaju indikatore nasilja, možda žive u tome i misle da tako trerba da žive. Stariji ljudi takođe ne prepoznaju nasilje od strane svoje dece. Deca takođe ne prepoznaju nasilje od svojih roditelja zato što tu postoji velika emocionalna bliskost i povezanost, tako da nije jednostavno nekog svog najbližeg prijaviti i pokrenuti postupak. Zato apelujemo na prevenciju i kada je u pitanju naš stručni rad, mislim na obrazovne strukture, zdravstvene, socijalne, da mi zajedno radimo na preventivnim aktivnostima u zajedničkim programima kako bismo zajedničkim snagama edukovali i decu i žene i sve građane Republike Srbije koji treba da znaju šta je nasilje, da prepoznaju indikatore i da ih osnažujemo da imaju podršku sistema, da veruju sistemu socijalne zaštite jer mi jesmo da njih zaštitimo i da im pomognemo kako bi izašli iz nekih svojih porodičnih problema, objašnjava Čabrić.

Psihičko nasilje je vrlo perfidno, ne može se lako prepoznati. Pored ekonomskog osnaživanja koje je neka druga tema, kako osnažiti i naučiti žene da prepoznaju psihičko nasilje i prijave nasilnika?

– Kada kažemo nasilje nad ženama, ono je vrlo često i ekonomsko i fizičko i seksualno i psihološko. Ukoliko trpite bilo koji oblik nasilja, naravno da je i psihološki aspekt prisutan. Ono što trebamo reći ženama jeste to da slobodno prijavljuju nasilje, da imaju poverenja da kažu nekome. Postoje savetovališta za brak i porodicu. Evo, danas smo u Nišu i Niš ima Savetovalište za brak i porodicu. Postoje gradovi koji možda nemaju savetovalište, ali tu su zaposleni stručni radnici u centrima za socijalni rad. Prijavite, konsultujte se, pitajte, nemojte da trpite. Danas zaista ne treba niko da trpi nasilje, niti deca od roditelja niti partneri od strane svojih partnera, niti odrasla lica u odnosu na bilo kog člana porodice. Znači, nulta tolerancija prema nasilju. Nasilja ne sme da bude, iskreno se nadam da će se izmeniti porodični zakon koji će eksplicitno zabraniti bilo kakav oblik fizičkog kažnjavanja nad decom. Mi kao društvo, sistem, institucije, pojedinci, građani treba svi zajedno da se borimo da iskorenimo nasilje kao pojavu. Postoje drugačiji načini rešavanja problema, postoji medijacija, postoje razgovori, postoji terapeutski rad, savetodavni rad. Moj savet je da niko ne treba da trpi nasilje i molim i apelujem na građane da se jave i da prijave nasilje, bilo da je psihološko, seksualno, emocionalno, fizičko ili bilo kakvo nasilje, kada je reč o pojedinačnom nasilju ili nasilju u porodici, izjavila je Čabrić.

Direktor Centra za socijalni rad Sveti Sava u Nišu Zoran Jović kaže za naš portal da ono što je karakteristično za Niš, to je karakteristično i kod svih ostalih centara u Srbiji.

– Kroz razmenu iskustava smo videli da je slična situacija i u regionu. Društvene promene na globalnom nivou su sve intenzivnije i sve su manifestniji i agresivniji tipovi ispoljavanja socijalne patologije, sve je radikalnije. Ono što možemo da izdvojimo kao zajedničku karakteristiku – da je borba sa nasiljem u porodici, sa maloletničkom delinkvencijom, sa tim patološkim pojavama po društvo dominantna, odnosno najteža za rad.

Karakteristike i ovog podneblja i naših kolega iz regiona su slične. Ono što oni imaju u organizacionom i tehničkom smislu, isti problem imamo i mi. Ideja je da se kroz Oktobarske susrete zaposlenih u socijalnoj zaštiti razmene ideje i primeri dobre prakse i da jednostavno dođemo do toga da sistem kao sistem bude mnogo fleksibilniji da praktično brzo reagujemo na promene koje su evidentne, kaže Jović.