Prijavite nasilnika!

Nasilje nad ženama je veoma često. Zabrinjavajući su podaci da je gotovo svaka druga žena u Srbiji tokom svog života doživela neki oblik nasilja. Svaka treća žena bila je žrtva fizičkog nasilja. U Srbiji, žrtve nasilja u porodici, bili ono fizičko, psihičko, ili ekonomsko, često nisu ni svesne da su žrtve diskriminacije i zlostavljanja. Takav tretman nije stvar pojedinačne porodice, kao što je kod nas uvreženo shvatanje, već čitavog društva. Situacija na jugoistoku Srbije je još gora, imajući u vidu činjenicu da veliki broj žena ne prijavljuje nasilje.

Zakonska je obaveza svakog od nas da prijavi nasilje u porodici nadležnoj instituciji. Nasilje možete prijaviti, pored policije, i javnom tužilaštvu u svom mestu, centru za socijalni rad i zdravstvenoj ustanovi. Takođe, veliki broj nevladinih organizacija ima SOS broj, pored nacionalnog SOS broja. Zapamtite, ukoliko vam se nasilje dogodi, postoji veliki broj ustanova i institucija koje vam mogu pružiti pomoć i podršku. Veoma često, dešava se da žene zbog osećaja stida ili sramote ne prijavljuju nasilje. To je pogrešan način razmišljanja, nasilje bilo koje vrste ne sme da se trpi i toleriše. Nikada se nasilnik neće zadržati na jednom šamaru, ne verujte praznim pričama i obećanjima da se to više nikada neće desiti.

Nasilje možete prijaviti lično, ako ste Vi doživeli nasilje, a takođe može ga prijaviti i član Vaše porodice, prijatelj, komšija i bilo koje drugo lice, slučajni prolaznik npr.

Kako možete prijaviti nasilje?

Nasilje možete prijaviti telefonom, odlaskom u policiju ili gore navedene institucije, možete napisati mejl ili pismo nadležnim organima. Ukoliko se plašite iz bilo kog razloga, znajte da prilikom prijave nasilnika možete ostati anonimni ukoliko ne želite da se predstavite.

Nasilnik može biti svako: član porodice, poznata ili nepoznata osoba, bivši ili sadašnji partner, kolega sa posla, radnik u firmi, službenik neke institucije. Nasilnici pripadaju svim društvenim strukturama: različitih su profesija, nivoa obrazovanja, materijalne situacije, nacionalnosti.

Prema dostupnim podacima, najviše slučajeva fizičkog nasilja počine muškarci (96%), a najčešće (81%) muževi ili partneri. Za nasilje je uvek odgovoran nasilnik.

Lično iskustvo žene koja je doživela nasilje od supruga, prijavila i sada živi mirnim i ispunjenim životom:

Tridesetosmogodišnja Snežana. Đ. želela je da  ispriča za naš portal svoje iskustvo, sa ciljem osnaživanja drugih žena koje trpe nasilje- da ne ćute i prijave nasilnika. Njen prvi susret sa nasiljem u porodici desio se još u detinjstvu, gledala je često kako se otac loše ophodi prema majci, naziva je pogrdnim imenima, maltretira psihički, a kada dođe pijan kući, tukao je nesrećnu ženu. Majka je, kaže Snežana, godinama ćutala i trpela nasilje, nisu pomagale ni molbe njene svekrve, majke nasilnika, da ga prijavi i spasi sebe i porodicu. Naša sagovornica naglašava da je njena majka bila zaposlena žena, vredna i dobra, ali joj je zamerala kasnije, kad je poodrasla i shvatila da je cela porodica žrtva oca alkoholičara, to što nije želela da ga prijavi i spasi i sebe i decu. Objašnjenje majke koja se bojala da prijavi nasilnika je bilo da ne treba komšiluk da zna šta se dešava u njihovoj kući, da je otac dobar čovek, ali zbog alkohola postaje agresivan, da neće više…

Začarani krug, stresovi i strahovi cele porodice da li će otac doći pijan kući i ponovo tući majku..suze majke i preklinjanja oca da ga ne ostavlja i da više nikada neće podići ruku na nju…do sledeće prilike. Snežana je znala samo jedno: Kad se uda neće trpeti ni povišen ton, a kamo li fizičko nasilje. Otac je umro pre dvanaest godina i mada ga je, ipak, volela, Snežana naglašava da je nasilje je ostavilo brojne posledice i po zdravlje majke i traume njoj i bratu kojih se nikada nije u potpunosti oslobodila. Naime, kada se udala za visokoobrazovanog mladića iz svog mesta, Snežana je očekivala miran i skladan brak, potpuno suprotan braku njenih roditelja. Ali, nažalost, doživela je sudbinu svoje majke. Prvi šamar koji je dobila od supruga nije prijavila. Kaže, zbog sramote, zbog okoline, suprug i ona bili su visokoobrazovani i smatrala je da se nasilje neće ponoviti, imaju dvoje dece, lep život i pri pomisli da neće više biti zajedno,da će morati da preuzme brigu o deci samo ona, stvaralo je u njoj strah koji je prevagao nad zdravim razumom. Zaboravila je, kaže, na taj šamar, pravdajući sebi to što je suprug došao pijan te večeri, sa proslave firme. Uz izvinjenje i poklone, nadala se da je to sporadični incident kome je kumovala rakija. Ali, Snežana ističe da se sada stidi sebe same što je dozvolila da ima sudbinu svoje majke koja je štitila nasilnika. Sledi još jedan incident, koji je učvrstio njenu nameru da ne sme trpeti nasilje supruga. “ Bili smo na odmoru”, kaže Snežana. “ U par navrata primetila sam nervozu supruga i bespotrebne izlive besa prema deci, ali sam i to opravdala time da je previše opterećen na poslu i da će mu odmor dobro doći”. Na moju opasku da se ne ponaša lepo prema deci, dobila sam dva šamara, guranje i viku kakvu do tada nisam čula”.

Posle prvobitnog šoka, straha, bola, Snežana priča kako je uzela telefon i počela da okreće broj policije. Suprug je skočio, prekinuo vezu i onda je videla njegov uplašen pogled, suze i kajanje, obećanje da neće nikada više to uraditi… “ Sada njegove reči i molbe nisu dopirale do mene. Bez straha, pozvala sam policiju. Plašila sam se jedino da će ići sve to mnogo komplikovanije pošto smo u tuđem gradu na odmoru, ali nije bilo tako. Policija je brzo došla i odvela nasilnika, a Snežana je ostala sa decom, nakon što joj je lekar Hitne medicinske pomoći u mestu gde su letovali, ukazao pomoć i sačinio izveštaj o povredama. Te noći nije oka sklopila, ali je ujutro donela čvrstu odluku-tužiće nasilnika i okončati brak. Ređale su se slike, priča Snežana, kako je otac maltrtetirao majku, kako je sebi tada obećala da tako nikada neće živeti, a sada je, eto, u istoj situaciji. Srećom, bila je istrajnija od majke u odluci da nasilnika i prijavi i ostavi. Nisu kasnije pomogla ni ubeđivanja njegove rodbine da se ne razvodi, da “ne bruka porodicu”, da se neće više dešavati nasilje, da povuče prijavu…

“Bila sam odlučna u nameri i to sam ostvarila. Nije bilo lako u početku, ni meni ni deci, a što je najgore, ja sam njega mnogo volela”, kaže Snežana. Samo mi je zdrav razum i želja da deca ne odrastaju u takvoj atmosferi pomoglo da se ne predomislim i dozvolim da budem žrtva nasilnika. Još jedno iskušenje je Snežana imala. “ Došao je na vrata mog iznajmljenog stana, plakao, molio i preklinjao da ga ne ostavljam, zbog nas, zbog dece. Nudio mi je preseljenje u drugi grad, podsećao na lepe dane naše ljubavi, na zajednički život zbog dece. Ništa više nije moglo da promeni moju odluku. Kraj. Sada sam srećna žena, deca se viđaju sa ocem, a ja živim mirno i bez straha”. Dodaje da je to bila najznačajnija odluka u njenom životu, da nije bilo lako doneti je, da je u početku najteže, ali kako vreme odmiče, miran život koji sada ima sa svojom decom je nezamenljiv. I zato, poručuje naša sagovornica: “ Molim sve devojke, žene, da ne ćute i trpe nasilje, da nasilnika prijave i da ne veruju u priče da se nikada više neće desiti…Desiće se, trajaće celog života, a vi ćete patiti i možda svoj ili život dece dovesti u opasnost zbog nasilnika”. Zato, kaže Snežana, volite sebe, poštujte sebe,uživajte u životu punim plućima, a to nećete moći sa nasilnikom pored sebe.

Deo priče sa Snežanom Đ. smo vam preneli sa ciljem ohrabrivanja, podstreka da nasilje prijavite, da ne ćutite i trpite jer niko nema pravo da upravlja vašim životom. Neka neprospavane noći, strah vaš i vaše dece, maltretiranje, prestane odmah, sada, kada pročitate ovaj tekst. Potražite pomoć, niste jedina kojoj se to dešava. Bez obzira na okolnosti, nasilje nema opravdanja.

Prema nekim istraživanjima, žena sa nasilnikom ostaje jer nema podršku najbližih, roditelja, zato što joj niko ne veruje, zato što se plaši nasilnika i njegove reakcije, zato što ima decu, zato što je ekonomski zavisna od nasilnika, zato što ima predrasude i plaši se reakcije sredine-šta će ljudi reći, zato što zakonske procedure predugo traju, zato što veruje nasilniku da neće ponoviti nasilje…

ZAPAMTITE: Žena nije kriva za nasilje koje trpi i ne treba da oseća sramotu ili stid da priča o tome i potraži pomoć.

U tekstu su korišćeni podaci UNICEF-a, Sigurne kuće i Autonomnog ženskog centra.