Rodno zasnovano nasilje – Ne ćuti, ne trpi, prijavi!

Nasilje nad ženama posebno je dominantno na jugoistoku Srbije, gde još uvek patrijarhalni obrazac ponašanja ima značajnu ulogu, naročito u ruralnim sredinama. Zvanična statistika koja govori o porastu nasilja nad ženama je alarmantna, a s druge strane, postoji visok procenat devojaka I žena, kao I muškaraca koji ne prepoznaju nasilje I zato ćemo u narednom periodu, objavljivanjem medijskih sadržaja na ovu temu, pokušati da ukažemo celokupnoj čitalačkoj publici da se na nasilje ne odgovara ćutanjem I trpljenjem, traženjem opravdanja, okretanjem drugog obraza I okretanjem glave od problema koje uočimo na ulici, u školi, na poslu, u komšiluku…
Rodno zasnovano nasilje podrazumeva povezanost između nasilja u partnerskim odnosima, nasilja u adolescentnim partnerskim odnosima, seksualnog nasilja I nasilja prema homoseksualnim osobama I fizičkog nasilja, što je povezano sa duboko ukorenjenim stereotipima i očekivanjima od rodnih uloga. Nasilje nad ženama i devojkama nije izolovan čin koji je počinio neki određeni muškarac, zato treba analizirati povezanost tog čina, čina nasilja, sa sistemskim tolerisanjem određenih vidova nasilja I upotrebom nasilja kako bi se ostvarila društvena očekivanja u vezi sa rodnim ulogama. Deca uče koja su za njih prihvatljiva ponašanja I stavovi, uloge i aktivnosti, te kako da se odnose jedni prema drugima. To naučeno ponašanje je ono što čini rodni identitet i uslovljava rodne uloge.

Cilj rodno zasnovanog nasilja je uspostavljanje i zadržavanje kontrole nad partnerkom ili partnerom. Posledice nasilja su ozbiljan društveni problem, jer remete i narušavaju sve sfere i aspekte života. Rodne uloge su različite ideje, očekivanja i norme u vezi sa stavovima, izgledom, ponašanjem koje pojedino društvo ili kultura propisuje i zahteva od osoba ženskog ili muškog pola. One se nameću i uče kroz odrastanje i to od roditelja, grupe vršnjaka/inja, školski sistem, medije, zakone tržišta, religiju, umetnost.

Vidljivi oblici strukturalnog nasilja rodnog sistema su seksizam i mizoginija. Seksizam je sistem i praksa društvene diskriminacije osobe na osnovu pola. Žene se definišu u odnosu na njihovu seksualnu dostupnost i privlačnost muškarcima. Mizoginija je termin kojim se označava bezrazložno, ali institucionalno podržano neprijateljstvo i mržnja prema ženama.

Vrste rodno zasnovanog nasilja

Rodne predrasude i rodna diskriminacija (seksizam) predstavljaju svaku izjavu ili ponašanje zasnovano na stereotipima o odvojenim ulogama namenjenim dečacima i devojčicama. Ako se takve izjave izgovore ili napišu u javnom prostoru, onda pored psihološkog, ova vrsta nasilja može imati i socijalnu komponentu.

Na primer, kada neko kaže devojčicama da ne bi trebalo da igraju fudbal, da se ne bi povredile ili isprljale – to je rodna predrasuda. Može se raditi o vršnjaku koji nema strpljenja za svoje drugarice tokom odmora ili se može raditi o slučaju diskriminacije ako tokom časa vršnjaci ili vršnjakinje, odnosno nastavnik ili nastavnica, ne dozvole devojčicama da, samo zato što su devojčice, učestvuju ravnopravno u školskim aktivnostima.

Rodno ukalupljivanje je ponašanje čiji je cilj da se svako dete ponaša kao „tipičan” ili „pravi” dečak, odnosno „prava” devojčica. To mogu da čine odrasli ili vršnjaci I vršnjakinje, i to kroz dva mehanizma. Prvi je nagrađivanje rodno stereotipnog ponašanja, a drugi je kažnjavanje dečaka i devojčica koji svojim izgledom ili postupcima odstupaju od krutih rodnih uloga. Tipičan primer uterivanja u rodnu ulogu može da bude kada neko kaže dečaku „ne budi devojčica” i na taj način iskoristi patrijarhalnu ideju da je „loše” ili „ponižavajuće” biti ili ponašati se kao devojčica. Pored fizičkog i emotivnog povređivanja, uterivanje u rodne uloge ima još jednu važnu posledicu, a to je da direktno usmerava dečake i devojčice na određene prihvatljive aktivnosti, veštine, i kasnije škole ili zanimanja, bez obzira na njihove individualne potrebe, želje i sposobnosti. Razlika između rodne predrasude i rodnog ukalupljivanja je u tome što predrasude koriste patrijarhalne obrasce kao sredstvo, dok su kod ukalupljivanja striktno odvojene muške i ženske uloge cilj.

Seksualna objektifikacija je komentarisanje izgleda delova tela (koje ne mora biti ismevanje ili vređanje), kroz koje se percipirana seksualna privlačnost (posebno određenih delova tela) neke osobe postavlja kao karakteristika koja određuje njenu vrednost. Predstave o tome kako izgleda privlačno i poželjno telo prenose se lako i brzo, od dečjih igračaka, kao što su barbike, do medija, čime se stvara slika o tome kako treba da izgledaju lepe devojčice, odnosno devojke. Primer objektifikacije je kada neko misli da je bolje dati kompliment „lepšem polu”, nego vrednovati dobru ideju ili uspešno sprovedenu aktivnost.

Seksualno uznemiravanje je definisano kao navođenje ili primoravanje na učešće u neželjenim seksualnim aktivnostima, kao i aktivnostima kojima dečak ili devojčica nije razvojno dorastao/dorasla ili ih ne shvata. Seksualno uznemiravanje mogu činiti odrasli, ali mogu i deca; iako ga čine dečaci ili devojčice koji nemaju potpun ili razvijen odnos prema seksualnosti, navedeni primeri ponašanja su I dalje seksualno uznemiravanje i zahtevaju adekvatnu reakciju odraslih. Seksualno uznemiravanje može se podeliti na verbalno, vizuelno, elektronsko i fizičko (uključuje dodir).

Verbalno seksualno uznemiravanje – komentari, insinuacije, primeri su seksualnog uznemiravanja koje može imati i psihološke i socijalne posledice. Ovakvi komentari mogu da se odnose na tačne ili netačne podatke o nekoj osobi, ali ono što ih razlikuje od ostalih razgovora jeste povređivanje ili omalovažavanje nečije seksualnosti, ili izazivanje osećanja neprijatnosti kod prisutnih. Vizuelno seksualno uznemiravanje je pokazivanje crteža, slike ili delova tela protiv volje osobe kojoj se to pokazuje, kao i ugrožavanje privatnosti.

Vizuelno RZN obuhvata različite vrste ponašanja od pokazivanja srednjeg prsta, preko donošenja pornografskih časopisa i pokazivanja vršnjacima i vršnjakinjama u školi, do nedozvoljenog objavljivanja nečijih fotografija na internetu. Seksualno uznemiravanje odnosi se na forme kao što su verbalno, vizuelno i elektronsko uznemiravanje; dok se seksualno nasilje pre svega odnosi na silovanje i pokušaj silovanja.

Elektronsko seksualno uznemiravanje ostvaruje se preko interneta i mobilnog telefona. Snimanje i prikazivanje osoba, naročito u situacijama kao što su žurke, ekskurzija ili putovanje, postaje vid seksualnog uznemiravanja čim se takav sadržaj stavi na internet bez dozvole osoba koje su na takvom snimku.

Fizičko seksualno uznemiravanje je svaki neželjeni seksualni dodir. Kada govorimo o seksualnim dodirima i poljupcima, važan je termin pristanak. Adolescencija, u koju svaka devojčica i svaki dečak ulaze različitim tempom, vreme je kada mlade osobe počinju da eksperimentišu i sa seksualnim dodirima. Seksualno uznemiravanje počinje onda kada su ti dodiri neželjeni, odnosno kada nema pristanka. Deca i maloletna lica nikad ne mogu da daju pristanak za seksualni dodir odraslima! Ako dođe do seksualnog dodirivanja između odraslih i dece, to je već samo po sebi uznemiravanje. Najčešći primeri su „vaćarenje”, štipanje, trljanje, skidanje odeće. Seksualno uznemiravanje uključuje i neželjeni poljubac. Počinilac može biti vršnjak, vršnjakinja ili starija osoba.

Seksualno nasilje odnosi se na sve oblike nasilja kao što je silovanje, pokušaj silovanja, silovanje u partnerskom odnosu. Nasilje u partnerskom odnosu obuhvata različite vrste nasilja između dve osobe koje su sada u vezi ili su bile u vezi u prošlosti, kao što su: psihološko, verbalno, fizičko, seksualno, ekonomsko; ali se pre svega razlikuje po tome što se odvija u odnosu bliskosti i poverenja koji je zloupotrebljen kako bi se dobila ili očuvala kontrola i moć nad partnerkom odnosno partnerom. Psihološko – primeri psihološkog nasilja u partnerskom odnosu obuhvataju izražavanje ljubomore, potrebe da se kontroliše i ograničava kako ili sa kim će partnerka/ partner provoditi vreme, kako izgleda ili se oblači. A mogu da budu i zastrašivanje, vređanje, pretnje, uhođenje, proganjanje, itd.

Prema dostupnim podacima, čak 1.7 miliona, odnosno 62 % žena u Srbiji kaže da je doživelo seksualno uznemiravanje, proganjanje ili neku vrstu nasilja. Nasilje nad ženama, bez obzira gde se ono dešavalo, nije privatna stvar, već problem celokupnog društva.

Prema istraživanjima nevladinih organizacija koje se bave ovom temom, mediji i dalje mnogo češće izveštavaju o pojedinačnim slučajevima nasilja (78% objava u 2019, i 69% objava u 2021. godini), dok se nasiljem prema ženama kao fenomenom, odnosno njegovim uzrocima i posledicama, bave znatno ređe (22% objava u 2019, i 23% objava u 2021.godini).

Fizičko nasilje odnosi se na svaki šamar, udarac ili izazivanje fizičke povrede (guranjem ili na neki drugi način). Ukoliko strategije psihološkog nasilja nisu dovoljne da se uspostavi kontrola i moć, nasilnik može lako da pređe i na fizičko nasilje.

Seksualno nasilje u partnerskom odnosu je primoravanje na bilo kakav seksualni dodir ili kontakt u sitaciji kada partner ili partnerka to ne želi. Iako su dve osobe u vezi, to ne znači pristanak na svaki seksualni odnos ili dodir. Ekonomsko nasilje – uskraćivanje ili uništavanje imovine ili novca. Nasilje zbog seksualne orijentacije je svaki čin psihološkog, socijalnog ili fizičkog nasilja koji se opravdava predasudama i mržnjom (homofobijom) prema osobama koje nisu (ili izgledaju kao da nisu) heteroseksualne orijentacije.

Pored gore navedenih oblika RZN, važno je naglasiti da rodno zasnovano nasilje obuhvata i prisilni brak, prostituciju i trgovinu ljudima. Iako bilo ko može biti žrtva, ovi fenomeni nesrazmerno više pogađaju devojčice i žene.

Prisilni brak je ona zajednica u koju je neka osoba stupila na nagovor ili prisilu (najčešće) roditelja ili rođaka, a ne svojom voljom. Takođe, prisilni brak odnosi se na svaku bračnu i vanbračnu zajednicu u kojoj su jedna ili obe osobe maloletne. Prostitucija je prisilno prodavanje seksualnih usluga za novac ili drugu uslugu (na primer zapošljavanje, rešavanje problema itd.), i uvek je reč o seksualnoj eksploataciji. Kada se radi o deci, prodavanje seksualnih usluga je uvek prisilno, zato što ne mogu da daju pristanak. Trgovina ljudima ili trafiking je prodaja i kupovina ljudi, odnosno njihova eksploatacija. Globalni je fenomen, a žrtve mogu biti odrasli, ali i deca. Dok su muškarci često žrtve prisilnog rada, žene i devojčice čine veći broj žrtava i pored prinudnog rada I prinudnog prosjačenja, najčešće su primorane na seksualni rad, odnosno prostituciju.

Obrazovno-vaspitni sistem ima veoma važnu i posebnu ulogu u svakom društvu. Ovakvu poziciju određuje mu nekoliko parametara, a neki od njih su: obuhvata svu, odnosno većinu dece iz jedne generacije (ovo posebno važi za pripremnu predškolsku godinu i osnovnu školu);

Ona uključuje mere i aktivnosti u kojima se u ustanovi stvara sigurno i podsticajno okruženje, neguje atmosfera saradnje, uvažavanja i konstruktivne komunikacije čime se, između ostalog, podržavaju principi rodne ravnopravnosti, podiže nivo svesti i osetljivosti na nasilje, uključujući i rodno zasnovano nasilje i nasilje u porodici i usvajaju znanja, razvijaju veštine i stavovi potrebni za konstruktivno reagovanje na nasilje među devojčicama, dečacima, njihovim roditeljima i svim zaposlenima. U situacijama nasilja nad decom, obrazovno-vaspitni sistem jednako postupa i prema devojčicama i prema dečacima, uvažavajući, shodno okolnostima, rodne specifičnosti. Ovde se misli na nasilje koje uključuje vršnjačko nasilje nad devojčicama, posebno seksualno nasilje i nasilje u part nerskim odnosima vršnjaka i vršnjakinja, zatim nasilje zaposlenih i drugih odraslih osoba nad devojčicama, odnosno nasilje koje proživljavaju deca kao svedoci nasilja u porodici. Republika Srbija se ratifikacijom Konvencije o pravima deteta Ujedinjenih nacija obavezala da obezbedi ostvarivanje svih prava deteta, na osnovu Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, učenici i učenice imaju pravo na: zaštitu od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja; blagovremenu i potpunu informaciju o pitanjima od značaja za školovanje; informacije o pravima i obavezama; ostvarivanje svih prava; zaštitu i na pravično postupanje škole prema učeniku i učenici i kada povredi obavezu utvrđenu zakonom.

Naš cilj je da doprinesemo razvoju društvenog i institucionalnog okruženja koje ne toleriše nasilje nad ženama i devojčicama u Srbiji I da Srbija kao društvo ima nultu toleranciju na nasilje u svakom obliku. Cilj naših tekstova je, između ostalog, da probudi kod žena svest o postojanju problema nasilja u porodici, da osnaži žene da prijave nasilje i da znaju da postoje ljudi i institucije koje mogu da im pruže maksimalnu pomoć i zaštitu.

U tekstu korišćeni podaci iz Priručnika za prevenciju rodno zasnovanog nasilja Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije i UNICEF-a.

Tekst je deo projekta „Za miran život“ koje finansira Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.

Ljudmila Ristić Miladinović