Nema opravdanja za nasilje u porodici
Nema sumnje da je nasilje u porodici postalo jedan od vodećih društvenih, kriminoloških, sociopatoloških i etioloških problema u srpskom društvu u celini, a još izraženije na jugoistoku Srbije, kako zbog posledica tranzicije, tako i usled činjenice da su u jugoistočnoj Srbiji još uvek dominantna patrijarhalna shvatanja po kojima je žena podređena muškarcu, te da treba da bude samo domaćica, pokorna i poslušna. Korak od pomenutih stavova pa do opravdavanja nasilnog ponašanja muškarca prema ženi je veoma kratak, dok nas moralna i diskriminantna ponašanja prema ženi uvode u sve dublje probleme i porodično nasilje, koje se generacijama unazad i unapred prenosi kao normalno.
Nasilje nad ženama je preovlađujuće u porodičnom nasilju, ali je potrebno naglasiti da porodičnom nasilju pripadaju sve primene fizičke ili verbalne sile, koja može da utiče na telesno i psihičko zdravlje individue. Veliki je broj slučajeva na jugoistoku Srbije gde ovakvu vrstu nasilja doživljavaju i deca, a u nekim slučajevima i muškarci. Podaci za Srbiju govore da najveći broj žrtava doživi neki oblik porodičnog nasilja od strane muškog člana porodice, dok je manji broj onih koje takvo nasilje dožive od ženske osobe.
Žene koje doživljavaju nasilje u porodici uglavnom ga ne prijavljuju policiji i nadležnim institucijama usled straha ili sramote, mada istraživanja pokazuju da dobar deo razloga leži i u nedovoljnoj informisanosti o načinu na koji treba da se jave nadležnima i postupcima koje treba da načine nakon što budu napastvovane. Veoma je važno da žene i druge žrtve porodičnog nasilja budu kvalitetno informisane, pošto samo na taj način mogu prevazići široko raširena mišljenja da porodične odnose, kakvi god bili, treba rešavati samo u krugu porodice. Ekspanzija institucija, ustanova i službi koje uočavaju problem porasta nasilja u srpskim prordicama počinje od devedesetih godina prošlog veka. One se intenzivno uključuju u rad sa žrtvama nasilja, težeći da im pruže adekvatnu pomoć i podršku, a njihov rad prepoznat je i u Narodnoj Skupštini Republike Srbije, koja je 2005.godine definisala pojam prorodičnog nasilja u okviru Krivičnog zakonika.
Regulacija zakonom je, svakako, doprinela lakšem, bržem i savesnijem rešavanju krivičnih dela nasilja u porodici i suzbijanju, sprečavanju i ograničavanju nasilnog ponašanja. Slučajevi krivičnih dela nasilja u porodici u jugoistočnoj Srbiji su, uprkos preduzetim merama i naporima, iz godine u godinu sve veći, što ukazuje na ozbiljne prepreke u socijalnom okruženju. Istraživanja nadležnih institucija i organizacija daju pregled različitih parametara i oblika nasilja u porodici, koja najčešće proživljavaju žene. Visoka zastupljenost nasilja u porodici u svim slojevima društva govori da je neophodno činiti nove napore na planu zaštite žrtava porodičnog nasilja, ograničavanja i sprečavanja nasilničkog ponašanja u narednim godinama.
Adekvatne odluke za dalji rad na smanjenju nasilja i nasilničkog ponašanja u porodicama u Srbiji moraju da omoguće pre svega dobru preventivu, a potom i razvoj zdravog socijalnog okruženja i zaštitu zdravlja ljudi. Institucije i organizacije treba da nastave sa angažovanjem stručnjaka (psihologa, sociologa, kriminologa..) za rad sa žrtvama nasilja u porodici koji mogu pružiti i konkretnu pomoć za kreiranje novih strategija i pristupa u cilju sprečavanja porodičnog nasilja, a naročito u segmentu edukacije i podizanja svesti kod građana. Važno je da žrtva ne ćuti i trpi bilo kakv vid nasilja, već odmah prijavi, pozivom policije na broj 192 ili Hitne medicinske pomoći na 194, a kasnije se u pomoć žrtvi nasilja uključuje širi krug ljudi, od nadležnih ustanova preko nevladinih organizacija koje se bave nasiljem u porodici.
Tekst je deo projekta „Za miran život“ koje finansira Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.
