Uloga roditelja u prevenciji digitalnog nasilja

Savremeni način života, dostupnost svih tehnologija deci i mladima nosi sa sobom, pored ostalog, rizik od zavisnosti, pa se sve češće traži pomoć stručnih lica za odvikavanje od virtuelnog sveta. Kada govorimo o digitalnoj pismenosti, samim tim i bezbednosti dece i mladih, neprikosnovena je uloga roditelja ili staratelja.

Uloga roditelja je svakako velika, mozda i najveća. To podrazumeva da neko od roditelja treba da sprovodi kontrolu sadržaja, takođe nameće potrebu za internet „pismenošću“, kaže za naš portal Žarko Petrović, diplomirani psiholog i licencirani bihevioralno kognitivni psihoterapeut iz Niša.
U tome mogu da pomognu mnoge aplikacije,  ali je eksplicitna kontrola neophodna.

Gde je granica, kako da roditelj ispoštuje pravo na privatnost svog deteta, a da opet ima uvid u ono čime se dete na Internetu bavi?

Granice su jasne, roditelj ima prava da uzme telefon i pristupi apsolutno svim platformama ako postoji osnovana sumnja ili bojaznost da se nešto opasno dešava. Tu nije potrebna dozvola deteta.

Bitna stvar je da pre nego što dete dobije telefon ili neki nalog na društvenoj mreži da se pravila jasno definišu. Ja sam mišljenja da je ovo dobro pravilo: ” Imaš potpuno poverenje i privatnost do momenta kada mi se učini da nešto nije u redu. Tog momenta gubiš sve privilegije privatnosti i sve ću pregledati.”

To nije opcija, to je zakon i tome dete mora da se povinuje, objašnjava poznati niški psiholog.

Naravno, svako dete će ispitivati i testirati te granice i zbog toga dolazi do izražaja umeće i talenat samog roditelja.

Da li igranje agresivnih igrica na internetu može uticati na psihu deteta, mislim tu konkretno na dečaka ubicu koji je, ne samo porodice ubijene dece, već celu Srbiju zavio u crno?

Što se tiče agresivnih igrica i nemilog događaja u Ribnikaru, nema nikakve veze. Dečko je psihopatska struktura, čini mi se da sam čuo da čak nije ni igrao igrice, tako da uticaj igrica na agresivnost, pogotovu na ovakav vid ispoljavanja agresivnosti nije u vezi, kaže Petrović.

Zbog čega nije poželjno da dete previše vremena provodi igrajući agresivne igrice, kako detetov mozak reaguje na to i kakve posledice nosi takvo ponašanje?

Ja mislim da agresivne igrice nisu problem. Svejedno je koja je vrsta sadržaja, igrice su štetne iz drugih razloga. Mislim da su skoro svi sadržaji kao što su igre, filmovi i drugi vidovi zabave klasifikovani po PG klasifikaciji (parental guidance), treba se prdržavati toga.
Nasilje u igricama se ne prenosi na decu vikarijskim učenjem jer im je jasno da je to nerealan, virtuelni svet, da tu nema konsekvenci i da je u svrhu zabave. Zdrava psiha ne može da pobrka realnost i virtualni svet, tako da tu nismo u opasnosti. Ali, njihova “zaraznost” je glavni problem.

Imamo situaciju da u roditelja dete nema dovoljno poverenja i ne želi da mami ili tati ispriča baš sve, naročito ne neprijatnu prepisku sa internet predatorima. Kako da se postavi roditelj, šta da uradi kako bi pomogao detetu, a i imao uvid u ono što dete otvara?

Ako postoji mogućnost ili sumnja da je dete ugroženo bez ikakvih zadrški se preuzima sve i proverava, jednostavno deca nisu dovoljno zrela niti imaju razvijenu logiku da mogu da apstrahuju opasnost. To je obaveza roditelja. Način na koji se to radi su različiti i zavisi od godina deteta, strukture deteta i roditelja, zakonskih okvira i još mnogo toga. Ali sam ja ubeđenja da, bez ikakvih zadrški, roditelj mora da reaguje. Naravno, ako se ova uloga roditelja zloupotrebljava pod različitim izgovorima, imaćemo opet problem.

Da li, po vašem mišljenju, osnovci i srednjoškolci imaju dovoljno znanja za snalaženje u on line okruženju, po pitanju lične bezbednosti?

Ne bavim se time, moja specijalnost su teške neuroze, dok samo kao posmatrač pratim situaciju. Mislim da su osnovci u većoj opasnosti jer su naivni. Mada, i srednjoškolci ne mogu da se pohvale doslednošću, pa ono što danas može da im izgleda kao fantastična ideja, već sutra može da se obrne u pakao ismejavanja, izvrtanja onlajn ruglu i maltretiranju. To se posebno odnosi na snimanja i slikanja u svrhu maltretiranja i ucenjivanja, upozorava psiholog.

Kako reaguje dete, 10 + godina, koje ima neki problem sa predatorima na internetu, koje su najčešće promene u ponašanju na koje roditelj i nastavnici moraju obratiti paznju?

To je veoma teško opisati jer je suština problema u tome da mlade osobe to fantastično skrivaju, ne poveravaju se, drže u sebi. Roditelji moraju da obraćaju pažnju na promene u navikama, raspoloženju, povlačenju, promenama u nagonskoj sferi života- ishrani, snu, provođenju vremena na telefonu i kompjuteru i sl. Traži se neka nedoslednost, ispad ili promena dotadašnjeg ponašanja. Ali, baš po tome se i karakteriše adolescencija, u konstantnim promenama raspoloženja, ponašanja i u svom tom haosu normalnosti mogu da se propuste signali.
Takođe sam mišljenja da su vršnjaci veća opasnost od odraslih predatora na internetu, jer su zapravo vršnjaci najmotivisaniji da maltretiraju one koje ne vole.

Da li ste imali u praksi slučaj gde dete nekontrolisano mnogo vremena provodi za računarom i gde je potrebna stručna pomoć za odvikavanje?

Kao što sam spomenuo, ne radim sa mladima, ali se povremeno susrećem sa ljudima koji su u svojim srednjim ili kasnim dvadesetim, pa čak i tridesetim, a da su zavisnici od interneta.

Šta je vaš savet prvenstveno roditeljima, ali i mladima, kada govorimo o bezbednosti na internetu?

Iskreno, nemam savet jer to bi značilo da su svi roditelji i sva deca ista. Ako želimo nešto da promenimo, možda bi trebalo da krenemo od porodičnih vrednosti, vaspitanja, umerenog poverenja između roditelja i dece kao i da učimo našu decu veštinama prepoznavanja opasnosti na internetu, zaključuje Petrović.